Od Beograda do Aleksandropolisa – 7. deo

Objavljeno 25. mar 2016. | 1 komentar

Naš saradnik Slobodan Ogrizović piše nam o njegovom proputovanju od Beograda do Aleksandropolisa, a preko Bugarske, uz izlet do Turske…

Pećina Alistrati

Vreme se nešto kvarilo, a ceo venac Pangeona bio je potpuno u tmurnim oblacima. To i nije bila neka opasnost – jer smo ionako za dalje planirali da obiđemo jednu pećinu, a tu kiša može da nam pada do mile volje. Elem, negde na periferiji Drame, nailazi se na skretanje ka Seru, tj. na jednu malu obilaznicu, koja vas vodi tamo gde smo mi krenuli. Posle nekoliko kilometara prolazi se kroz prvu veliku raskrsnicu, sve sa semaforima, gde samo treba nastaviti dalje ka Seru. Malo dalje je druga takva raskrsnica, gde već stoji znak za Alistrati (i Amfipolis). Ako promašite neko od skretanja, u najgorem slučaju ćete stići odmah u Amfipolis, ne videvši pećinu usput, a ako baš baš promašite prava skretanja stići ćete posle nekog vremena i do prelaza Eksohi/Ilinden koji vas vodi u Bugarsku (pa dalje preko Goce Delčeva i Banskog – ka Sofiji), što možda ne bi bilo zgodno.

Šalu na stranu, lepim, širokim putem stižete u selo Alistrati, a iz njega se skreće na uzani, šest kilometara dugačak put do same pećine, a tu vam je i kanjon reke Agitis, još jedna prirodna lepota ovoga kraja.

Moram da kažem da smo se u životu nagledali pećina – i po Srbiji i po Grčkoj. Divna je i Resavska pećina, i Ceremošnja, poseban doživljaj je pećina Diros na Peloponezu (jer se obilazi čamcem), ali Alistrati je čudo nad čudima. To je prava „zipovana“ pećina, jer se na malom prostoru nalazi tako neverovatna količina pećinskih ukrasa i nakita da je to pravo čudo. Pećina je otkrivena relativno skoro, 1959. godine, a 1998. godine otvorena je za posetioce. Za te posetioce, tj. za nas, na raspolaganju je oko kilometar uređene staze, a postoji još oko dva-tri kilometra staze u najavi, gde za sada špartaju samo speleolozi i geolozi i ostali -olozi.

Ceo kompleks oko pećine (sa restoranima, radnjicama, kamenom fontanom) je ukusno uređen, a ka pećini vodi široka kamenom popločana staza, koja vas zatim, kroz veliku crvenu kapiju, uvodi u stotinjak metara dugačak, osvetljeni tunel, a zatim i u samu pećinu. Na ulazu u pećinu, kažu, a ja ga nisam video, stoji natpis: „Odgovor tame na dela svetlosti“, rečenica koja na divan način opisuje šta ćete videti unutra.

Fotografisanje u pećini je, nažalost, zabranjeno, pa mi verujte na reč da smo se nagledali kristalno čistih belih stalaktita, stalagmita, po nekoliko metara dugačkih, tj. visokih – nekih koji još čežnjivo gledaju jedni ka drugima, a neki u konačnom poljupcu ostvarenom nakon mnogo, mnogo godina (pećinski ukrasi rastu po milimetar godišnje, pa vi vidite koliko im treba da se nađu kad krenu odozgo i odozdo, a dvadeset metara između njih!).

Osim pomenutih ukrasa, tu su i helaktiti (oni rastu divlje – u svim mogućim pravcima, pa na kraju izgledaju kao morski korali), pa su tu prave kamene draperije, pa neki nakit neobične tamnije boje za koje nam je vodič rekao da ih zovu „brokoli“, a u pećini se mogu videti i neverovatni oblici nastali kombinacijom svih ovih – ita, korala i brokolija, pa ovde možete videti i jedan pravi Partenon!

Pećinski svodovi su visoki i do 30 metara, a tokom šetnje se spuštate do nekih 70 metara ka središtu zemlje, na prijatnih 15-16 stepeni Celzijusa. Obilazak pećine traje otprilike 40-50 minuta, i nakon toga vam postaje potpuno jasno zašto su pećinski ljudi živeli u pećini – imali su oko za lepotu!

Inače, bili smo predvođeni simpatičnim mlađanim vodičem, a u grupi smo bili nas četvoro i još jedna tročlana grčka porodica. Bila je to komična situacija – kada se vodič obrati prvo zemljacima, pa im o nečemu priča pet minuta, a onda se obrati nama i kaže samo „You can see nice drapery here. In Greece, we say „drapery“ for this. Okay?“ a onda nastavi da priča još pet minuta na Grčkom, pa se okrene opet ka nama i kaže „We say for this „broccoli“. Okay?“ i nastavi da priča na maternjem, a istovremeno i sebi poznatom jeziku. A na sve to se moja supruga još prevari pa uzme nešto da ga pita na engleskom. Posle trominutnih konsultacija sa Grcima, pregovarajući šta znači reč „only“ i ponavljajući je uzbuđeno više puta, odgovorio nam je na kraju nešto deseto što ga niko nije ni pitao, ali da nas je cela ta komunikacija dodatno zabavila – jeste. A kad ste u pećini, ionako je najbolje da samo gledate, gledate i gledate i ne dopustite nikakvim vodičima da vas ometaju u tome.

U pećini nije bilo slepih miševa, mada je vodič rekao da ih ima – ako je razumeo šta smo ga pitali, sve usput mašući krilima da dočaramo kako to oni lete kroz pećinu. Možda je trebalo da se okačimo naglavačke, nogama za tavanicu ili neki stalaktit, da bude potpuno jasno šta ga pitamo, ali bili smo već umorni, a i ja sam već mator za takve akrobacije.

Kanjon reke Agitis

Izađosmo na svetlo dana (što je uvek lepo, nikad čovek ne zna šta bi bilo da drmne zemljotres dok je u pećini?), i uputismo se ka Grku koji radi na blagajni (taj je bio pravi poliglota u odnosu na vodiča) da ga pitamo gde je taj kanjon reke Agitis i da li i odakle ide taj turistički vozić koji vas vodi duž kanjona (Ćira, tj. Ćiros na grčkom) pa da malo i mi uživamo u evropskim vozovima. (Kao svaki turista – štreber, i ja sam se pripremio i znao sam tačno da tu ima neki voz, šta usput ima da se vidi, i slično). Čovek nas uputi kroz neku kapiju ka kanjonu, i reče da je to odmah kod male železničke stanice, ali da voz ove godine ne saobraća (kriza, štednja…).

Prošetasmo tih pedesetak metara do stanice, tamo žive duše nema, pusta pruga i svuda okolo visoka trava, niti kanjona niti reke! Da baš ne ostanemo bez uspomene, legnem ja preko pruge kao u filmovima Čarlija Čaplina, napravimo par fotografija i vratimo se nazad. U međuvremenu, pristigla je neka žena, više hijerarhijske pozicije turističkog poslanstva, koja je bila, opet, poliglota u odnosu na blagajnika, a u odnosu na vodiča je bila, recimo, kombinacija Emili Bronte i Dž. K. Rouling. I kaže ona nama – „Tu je odmah kanjon: čim pređete prugu, krenite još tridesetak metara napred i izlazite direktno u kanjon. Samo,“ kaže ona, „pazite kad prelazite prugu, tu prolazi brzi voz Solun – Aleksandropolis!“

I tako sad mogu da slavim Vidovdan kao novi rođendan!

Vratimo se mi na mesto foto-zločina, i stvarno, dođosmo do kanjona, koji se, naprosto, odjednom pojavljuje pred vama. Skoro da upadnete u njega. Dobro, ne baš tako dramatično, ali kao da je cela ta visoravan nekim zemljotresom pocepana na pola. Vremena smo imali tek da bacimo pogled levo i desno, sa obližnjeg vidikovca, a ko ima vremena može da šeta uređenim stazama pored kanjona, može da pređe mostom na drugu stranu, a može i da se spusti raftingom niz Agitis, u dužini od nekih desetak kilometara. Kažu da je to i pecaroški raj.

Amfipolis, pa Stavros i Uranopolis

Putovanju nikad kraja, već se polako bližilo veče, kišica dosađivala, a mi još daleko od Uranopolisa! Istim putem nazad do Alistratija, a onda se od glavnog puta ka Seru ubrzo odvaja krak ka Amfipolisu. To je, takođe, arheološko nalazište, koje pretenduje da postane jedno od najzačajnijih grčkih nalazišta, zahvaljujući poslednjim i tekućim iskopavanjima, a ovde se, na nekoliko lokacija, dobro obeleženih, nalazi i nekoliko stvari – od ostataka staroga grada i okolnog zida, starog mosta, severnog zida, kompleksa rimskih zgrada, stare gimnazije i velike grobnice za koju je još nejasno čije to ostatke skriva (pominjani su i sin Aleksandra Makedonskog, kao i njegova majka Olimpijada…), pa je tu i muzej i – na kraju – čuveni Amfipolijski lav.

Put do grobnice na brdu Kasta, čiji ulaz čuvaju dve obezglavljene sfinge, nije još završen (odjednom je pred vama zemljani put, što nas je odvratilo od daljeg istraživanja), a kao što se to dešava i drugim investicijama i poslovima u Grčkoj, i ovde je udarila kriza, pa nema novca za ozbiljnije radove na lokalitetu.

Stari Amfipolis je osnovan u petom veku pre nove ere, a bio je kasnije poprište velike bitke između Sparte i Atine, a zatim i mesto pripreme za osvajačke pohode Aleksandra Velikog na Persiju i Indiju. U Amfipolisu je rođen i čuveni Nearh, admiral Aleksandra osvajača, ali je spomenik – Amfipolijski lav ipak posvećen drugom velikom admiralu – Laomedonu sa Lezbosa. Lav je nastradao tokom vekova, možda ga je i obližnja Struma (Strimonas) poplavila, srušila i zatrpala, da bi ga zatim ponovo pronašli tokom Balkanskih i Velikog rata, i to kopajući vojničke rovove na ovome mestu. Neka korist od ratovanja! Spomenik je konačno obnovljen i podignut na veliko kameno postolje 1934. godine, kako to jednom lavu i priliči. Spomenik je visok preko pet metara, a naići ćete pravo na njega čim kolima pređete preko mosta iznad Strume i skrenete levo. Šteta je ne videti ovog divnog kamenog Mufasu (ili Simbu, svejedno).

Istim putem se vraćate do pravca ka Solunu, i ubrzo ste opet na Egnatija autoputu, što uopšte nije loše. Međutim, posle svega pet-deset minuta, pojavljuje se putokaz za Uranopolis, tj. treći prst „Halkidikija“ (nikad mi neće biti jasno zašto to nije prvi prst a Kasandra treći?) pa smo sišli na magistralni put i ubrzo ušli u Nea Vrasnu, da se malo okrepimo.

Kao i još nekoliko drugih mesta u Grčkoj, uključujući ona na Kasandri i ona u Olimpijskoj regiji, i za letovanje u ovom mestu bi, potpuno opravdano, trebalo davati vaučer za letovanje u Srbiji. Jer ovde na svakom koraku čujete srpski jezik, srpsku muziku, najveći deo reklama i cenovnika po restoranima je na srpskom, kelneri i prodavci vam se obraćaju na srpskom, svuda okolo parkirana kola domaćih registracija… Ako ovo nije letovanje u Srbiji, ne znam šta je? Kako god, girosi, grčka salata i sokovi su još iz helenskih vremena pravi melem za umorne turiste, pa tako i za nas: posle pola sata bili smo kao novi. Nea Vrasna, pa nea i mi. (νέο, νέα, νέος – nov).

Put dalje vodi kroz živahni, i podjednako srpski, Stavros, da bi se zatim popeo u brda, prolazeći pored Olimpijade i Stratonija, pored Aristotelove Stagire, a zatim sišao opet u ravnicu pored mora, sve do Kakova (hilandarskog metoha) i tako sve do Jerisosa. Zahvaljujući kišnom proleću, a očigledno i letu, vegetacija je tako nabujala i podivljala da je već krenula da osvaja i asfaltne drumove Halkidikija. Granje, lišće, bokori oleandara i svo moguće drugo rastinje se komotno pružilo sa leve i desne strane puta, tako da vam se čini kao da vozite kroz veliki zeleni tunel koji će, svakog časa, da se zatvori oko vas.

Posle Jerisosa i Nea Rode, skreće se – preko brda – ka Tripitiju, istim pravcem kuda je, otprilike, persijski kralj Kserks prokopavao kanal da sačuva svoju flotu od egejskih oluja i da je provuče do zaliva između drugog i trećeg prsta Halkidikija.

Iz Tripitija, odakle možete trajektom preći na ostrvce Amulijani, put vas brzo dovodi do Uranopolisa. I eto, posle tačno tri godine, dođosmo ponovo ovamo, smestivši se u isti hotel („Sunset“), čak u istu sobu kao onomad, sada već kao stari poznanici sa starim vlasnikom hotela. Uz malo ćaskanja (njegov engleski je na nivou mog grčkog, kurs polupočetni 1), evocirali smo uspomene i pretresli političku situaciju („Italians – good! Spain – good! Germany – not good! Šojble – bad, very bad!!“ – eto šta je grčki stav o političkoj situaciji u EU krajem juna ove godine), a zatim smo ušli u našu sobu, sa predivnim, predivnim pogledom na Uranopolis.

Uz malo večernje šetnje i konstataciju da se Uranopolis nije nimalo promenio, odosmo i na počinak, jer sutradan je u planu bio – poklonički odlazak u Hilandar!

Nastaviće se…