Od Beograda do Aleksandropolisa – 9. deo

Objavljeno 31. mar 2016. | 0 komentara

Naš saradnik Slobodan Ogrizović piše nam o njegovom proputovanju od Beograda do Aleksandropolisa, a preko Bugarske, uz izlet do Turske…

Uranopolis – Ser – Blagoevgrad – Ćustendil – Bosilegrad – Leskovac – Beograd

Manastir Svetog Jovana Preteče, predvorje Sera

Iz Uranopolisa smo se vratili istim putem do Nea Vrasne, Amfipolisa, a odatle smo nastavili putem ka Seru (koji se kod nas često naziva i, verujem nepravilno, kao „Seres“ ili „Serez“), sa idejom da ponovo prođemo kroz Bugarsku, ovoga puta njenim jugozapadnim delom.

Na samom ulazu u Ser je skretanje ka manastiru Sv. Jovana Preteče (Ιερά Μονή Τιμίου Προδρόμου). Do manastira vodi prelep planinski put od desetak kilometara, i vraća vas u davni 13. vek, na mesto kojeg se ne bi postidela ni Sveta Gora. Pravi svetogorski manastir – sa zidinama, pirgom, crkvom u manastirskoj porti, krstionicom u jarkim bojama – na istaknutom mestu, na kaldrmisanom stepeništu koje vodi pravo u crkvu, a po okolnim padinama gusta šuma, sa rečicom u dolini.

U crkvi se mogu videti freske cara Dušana i carice Jelene, velikih ktitora ovoga manastira, kao i predivan ikonostas od orahovine. Među velikim ktitorima bili su i kralj Milutin i kraljica Simonida. Unutrašnjost crkve je trenutno u nekim radovima, pa baš ne sija punim sjajem pred svojim posetiocima, ali ne smeta. Danas je ovo ženski manastir, a nama se odmah našla na usluzi jedna monahinja koja nas je provela kroz crkvu, pokazala nam freske ktitora – kada je čula odakle smo, a posle nas odvela i do manastirske radnje koja ujedno ima i funkciju malog muzeja, sa izloženim alatima i stvarima – prvenstveno za proizvodnju maslinovog ulja – iz viševekovne istorije.

Ser i car Dušan

Posle manastira, dođosmo i do Sera, a kad ste tamo, lepo je popeti se i do tvrđave, akropolisa, iznad grada, obeleženog na putokazima kao „Vizantijska tvrđava“. Vizantijska, a naša! Tvrđava po imenu Oresta je, elem, i mesto na kojem se car Dušan proglasio carem svih Srba i Grka (da li bismo sad bili u EU da smo ostali u tim granicama? Ili ti prostori današnje Grčke ne bi bili u EU? Opet, da se i dan danas prostiremo do Egeja, ne bismo morali da se izvinjavamo Premijeru za ovo letovanje, i još bismo dobili vaučer!). Ovo je, takođe, i mesto proglašenja Dušanovog zakonika! Danas je jedini trag ovdašnjeg Dušanovog prisustva deo njegovog grba na delu zidina koji gleda ka Seru.

Na središnjem prostoru tvrđave se nalazi simpatičan kafić simpatičnog imena „City-ζεν“ (City-zen), u kome se možete prepustiti mašti i zamišljati kako je to sve nekada izgledalo, pre 6-7 vekova, istovremeno, sa obližnjeg vidikovca, uživajući u savršenom pogledu na ceo Ser, i celu okolnu ravnicu koja se pruža ka Egeju. I ko ne bi, kao car Dušan, sa ovoga mesta dobio želju da nastavi dalja osvajanja ka jugu, kada pogleda na sva ta prostranstva!

Posle zen kafice, poterani kišom, nerazdvojnim saputnikom sa ovoga letovanja, imali smo vremena tek da se provozamo kroz centar grada, pa se teško može reći da smo se dobro upoznali. Tek kurtoazno. Pa tako nismo videli ni Bezistan, ni pešačku zonu, probali ražnjiće i bugacu, nismo prošli ni kroz predgrađe – Sveti Jovan – sa platanima i malim vodopadima, kao ni dolinu Svetih besrebrenika Kozme i Damjana… Eh…

Prolazeći lagano kolima kroz grad, pokušavajući da barem pomalo osmotrimo trgove, zgrade i ljude, primetio sam da nas prati jedan auto! Ja usporim, on uspori; ja skrenem, on skrene… Na kraju, blizu ruševina jedne stare, velike džamije, malo stanemo da napravimo fotografiju, a ta kola stanu pored nas, čovek otvori prozor i obrati mi se osmehujući se: „Šta je bilo, izgubio si se?“ Ispostavi se da je to jedan brižni Grk, koji je nekada davno, poslom, živeo i radio u Srbiji, i očigledno lepo naučio naš jezik. Videvši da vozimo polako i krivudamo kroz Ser, pomislio je da smo neki pogubljeni turisti (mi pogubljeni!?), a pošto nam je video (srpsku) registraciju – pratio nas je da nam priskoči u pomoć i malo obnovi znanje stranog jezika. Simpatičan čovek, ispričasmo se još malo a za rastanak – uputio nas je pravcem ka Bugarskoj, ka prelazu Kulata (kao da ga ne bismo našli bez njega!).

Ono što se takođe nalazi u blizini, a za šta nam je nedostajalo vremena za obilazak (pa i novca, a vreme je novac pa to dođe kao pleonazam), bilo je jezero Kerkini, veštačko jezero reke Strume (nije Strumica već Struma, ili Strimonas, a Strumica se, inače, uliva u Strumu), danas nacionalni, prirodni park. Ovde ima nešto manje ptičjih vrsta nego u delti Evrosa (ovde ih je 279), a najbrojnije su kormorani, crne čaplje i pelikani. Kažu da je najzanimljiviji deo obilaska jezera vožnja turističkim brodićem, pre svega zbog jezerskog susreta sa velikim, rogatim bivolima koji povremeno proplivaju ovuda. Šta bi tek bilo da bivoli nauče da rone! Ko bi onda smeo da sedne u brodić?

Tranzit kroz Bugarsku

Ništa od Kerkinija, a kako smo krenuli ka Bugarskoj, uleteli smo u priličnu saobraćajnu gužvu, što vas uvek zabrine zbog mogućeg gubljenja vremena na granici.

Tačno na 35 kilometara udaljenosti od tvrđave je grčko-bugarska granica, u mestu (selu?) Kulata. Zahvaljujući EU karakteru granice (i minimalnoj kontroli), kolona velikom brzinom prolazi granicu. Naime, granična policija samo baca pogled na dokumenta koja im kroz prozor od kola pokazuju Grci i Bugari, tako da isti prolaze svetlosnom brzinom preko granice, pa je i kolona od stotinjak metara prošla granicu za 5-6 minuta. Policajci, ipak, zaustavljaju ostale automobile, pa tako i srpske – uz molbu da stanete i pričekate sa strane. Uzmu vam pasoše, ubace kroz šalter kod grčkog udarača pečata u pasoše, a onda grčki udarač kroz bočno prozorče kućice prosledi te pasoše bugarskom udaraču, pa kad su svi pasoši izudarani, izbace ih na policu ispred šaltera, gde ih vi preuzmete i – uđete u Bugarsku.

A ulazak u Bugarsku ovuda znači da kreće krivudanje kroz Kulatu, tj. eskiviranje rupa (čuj rupa, rupčaga!) na putu. Možete samo da bacate čežnjive poglede ka obližnjem auto-putu u izgradnji, ali ćete onda lako upasti u neku od rupa, pa ćete onda čežnjivo gledati – svoju iskrivljenu felnu. Put ka Sofiji je pandan našoj Ibarskoj magistrali, mada sa još više kamiona i još bahatijim vozačima skupih vozila nego kod nas. Pošto se opskrbite jeftinim stvarima u trgovinskom lancu „Kaufland“ u Blagoevgradu (eh da je jedan takav u Beogradu!) možete nastaviti dalje ka Sofiji. Ako je vreme lepo i ako imate vremena, obavezno obiđite Rilski manastir, a ako ne, i ako vam je dosadila Strumska magistrala (jer put do tog skretanja vodi pored reke Strume), možete se častiti vožnjom – preko Bobovišta i Nevestina (gde je prelepi Kadin most, iz 14. veka, nešto kao mala „na Drini ćuprija“, tj. „na Strumi ćuprija“) do Ćustendila. Vaše je samo da pratite tok Strume, i da krivudate putem na isti način na koji Struma krivuda ovim predelima.

Još malo istorije

A kad kažem Ćustendil, mislim na Velbužd, mesto gde je car Dušan po prvi put, nedvosmisleno, pokazao o kakvom se vojskovođi radi. I tako, posle onog odlaska na more – tragovima velikih srpskih poraza, sada smo se polako vraćali stazama velikih srpskih pobeda, dakle u potpuno euforičnoj i pobedničkoj atmosferi.

Inače, do bitke kod Velbužda došlo je 28. jula 1330. godine, kada su kralj Stefan Dečanski i njegov sin, mlađani kralj Dušan, krenuli u pohod protiv Mihajla Trećeg Šišmana, sa Bugarskom iza sebe, što je bila preventivno-kaznena operacija koja je trebalo da predupredi spajanje bugarske i vizantijske vojske u cilju napada na Srbiju. I tako – ko drugome jamu kopa… I ne samo da je Srbija odnela pobedu, nego je i, videvši kakav je novi raspored snaga, Vizantija, predvođena Andronikom Trećim, takođe napala svog oslabljenog i nesuđenog saveznika sa druge strane.

A što se pomenute preventive tiče, bila je to tačno ona vrsta operacije koja je, da nas naši saveznici nisu sprečavali, trebalo da se desi u prvoj polovini 1915. godine, a pritom mislim na jedan preventivni udar na Bugarsku vojsku, pre kompletne mobilizacije tokom te godine, o čemu se inače tada i razmišljalo u našim vojnim krugovima. Time bi Bugarska, još u kvalifikacijama za Ligu šampiona, bila izbačena iz ratnih kombinacija, a Srbija bi sve vreme Prvog svetskog rata imala otvoren prolaz ka Grčkoj. Solunski front bi bio mnogo severnije, i možda bi se zvao Skopljanski front; naša komanda, a i Nikola Pašić, bi verovatno dobili packe od saveznika, ali bile bi sačuvane desetine, možda i stotine hiljada srpskih života. Detaljniju obradu ovoga uludo propuštenoga scenarija ćemo možda čitati jednoga dana u „Nedeljniku“, a iz tastature Predraga Markovića i Čedomira Antića u SF feljtonu „Alternativna istorija Srbije“.

Stefan Dečanski je na Bugare udario rano ujutru, oko 7 sati, tj. u 8 po bugarskom, letnjem vremenu, prethodno danima šaljući pomirljive poruke i (kao) tražeći pregovore. Ovaj srednjovekovni blickrig zatekao je zato Bugare potpuno nespremne, otprilike kao našu vojsku, avaj, u bici na Marici. Već u prvom naletu bugarski redovi su bili potpuno razbijeni, a naročitu hrabrost i umešnost pokazao je mladi kralj. Kako je to uživo izgledalo, možete videti ako uđete u crkvu Svetog Marka u Beogradu, pa pogledate desno – odmah iznad sarkofaga cara Dušana stoji slika „Bitka na Velbuždu“.

Da pomenemo još i da je u bici poginuo car Mihajlo Šišman (moguće da mu je glavu odrubio lično car Dušan, a postoji i verzija po kojoj je car Mihajlo izdahnuo (srčkata na carata?) kada je zarobljen i izveden pred našeg kralja?), da bi Stefan Dečanski zatim sahranio svog protivnika u crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu.

Stefan Dečanski je, ne samo tim potezom, pokazao izuzetnu velikodušnost prema poraženoj bugarskoj vlasteli, što je, opet, bio početak njegovog kraja, jer je srpska vlastela očekivala veliku pljačku, proširenje svojih poseda i šta sve ne – pa su počela razna spletkarenja i… uostalom, ne moram ja baš sve da napišem u ovom putopisu.

Kralj Stefan je 1330/1331. podigao kod Velbužda crkvu Spasovicu (tj. Spasovdansku, tj. Svetog Vaznesenja Gospodnjeg) u čast velike pobede.

A grad Ćustendil ime je dobio po Konstantinu Dragašu, tj. po nazivu „Konstantinova banja“ iliti Köstendil. U gradu se, tako, i dan danas nalazi banjsko lečilište. A nalazi se, možda, i zvono iz crkve Spasovice, samo sada u sklopu Ćustendilske sahat-kule. U svakom slučaju, crkve više nema, ni u tragovima, jer ju je bugarska vojska rasturila ko bugarsku skupštinu nakon poraza na Bregalnici, 1913. godine.

Ribarci – ili kako je to kad imate svoj lični granični prelaz

Iz Ćustendila se hvata put ka Dragovištici, pa ka prelazu Oltomanci, tj. kako ga mi zovemo – Ribarci. Cela ova deonica vijuga kroz šume, po obodu Osogovskih planina, sa istom onom Strumom, a kasnije njenom pritokom Dragovišticom u društvu.

Poslednjih desetak kilometara pre naše granice prolazi se kroz nekoliko sela, sa puno zemljanih kuća, čije fasade i balkoni izgledaju kao da će svakog trenutka pasti na vas. Ovaj put, zaboravljen izgleda i od Boga i od turista, je i pored tog očiglednog siromaštva celoga kraja – ipak predivan. Dok prolazite kroz seoce Donje Ujno, videćete odvajanje, tj. put koji vodi nizbrdo – a za Gornje Ujno (!?) Inače, tek na tri kilometra pre granice konačno se pojavljuje prvi putokaz sa nazivom naše zemlje, onako usput…

I dok je u Ćustendilu bilo dvadesetak stepeni, na prelazu Ribarci, uklještenom među planinama, i malkice zaklonjenom maglom, bilo je svega 12 stepeni! Granični policajci, kako bugarski, tako i naši, prijatni i raspoloženi za ćaskanje (valjda i oni jedva dočekaju da neko naiđe ovuda), uredno su pregledali kola, službeno otvarajući čak i prednja i zadnja vrata našeg automobila, davši nam pritom sve tražene informacije kako i kuda dalje i – vratili se u graničnu zgradu da nastave popodnevnu dremku. Nego, srpska sela, ipak, iako ne sjajno, i dalje izgledaju mnogo bolje od bugarskih, da ne kažem evropskih sela s one strane granice.

Jugoistočna Srbija i veliko finale kod braće Đokić

Laganom vožnjom, prošavši Bosilegrad, uz rečicu Lisinu, stiže se i do Lisinskog jezera. To vam je jedna veštačka akumulacija, u službi Vlasinskog jezera, jer se iz Lisine godišnje u Vlasinsko jezero upumpa više od 70 miliona kubika vode, čime se za preko dve stotine miliona kilovat časova povećava proizvodnja vlasinskih hidroelektrana!

Brzo se stiže i do Vlasinskog jezera (eh, valjda ćemo se vratiti jedared ovamo!), a odatle možete ili za Crnu Travu pa Vlasotince, ili kao mi – na Surdulicu, pa Vladičin Han. Grdeličku klisuru već dobro znate, a u njoj se može, tu i tamo, videti da se nešto čačka oko koridora 10. Sa autoputa, pravac Leskovac – starom obilaznicom, pa do ulice Božidara Veličkovića – na periferiji grada – i tu ste! Kod braće Đokić, prošlogodišnjih pobednika roštiljijade!!

Uzgred, na onome putu od Blagoevgrada ka Dupnici, pre Sofije, nalazi se jedna od karika iz bugarskog lanca „Pri Miro“ restorana (a prvi je otvoren u Sofiji), lanca koji je pokrenuo naš zemljak, takođe Leskovčanin, Miroslav Stefanović, sa idejom da pokaže Bugarima šta je to pravi srpski – leskovački roštilj. I pokazao im je! Zato sada uz sve puteve (strumska magistrala, kao i na putu Sofija – Plovdiv – Haskovo) stoje velike reklame „Srpska skara“ (roštilj). Pošto smo mi utekli ka Ćustendilu, da ne kažem Velbuždu, pre „Pri Mira“, a već gladni, jedva dočekasmo braću Đokić i njihovu „Bratsku kafanu“!

Firma „Đokić“ radi već duže od dve decenije, a osim što ćete se nauživati u vrhunskom roštilju (pa još skoro za džabe, posle cena iz grčkih taverni), možete i prespavati u njihovim apartmanima, a zatim ujutru nakupovati njihove proizvode u mesari, da počastite i društvo kod kuće. Iako bi braća mogli još malo poraditi oko nekog leskovačkog, prisnijeg i ličnijeg pečata enterijeru restorana, roštilj je tako savršen, da sve drugo postaje nevažno kada pred vas stave uštipke, kobasice, dimljenu vešalicu, ćevapčiće i ražnjiće. Alal im titula!

(Da ne ostanem dužan informacije o cenama – koje su važile za vreme naše posete „Braći Đokić“: 5 ćevapa – 150 dinara, bratski uštipak, 120 grama – 120 dinara komad; dimljena kobasica 250 grama – 230 dinara, dimljena vešalica 250 grama – 420 dinara).

Zahvaljujući energetskoj roštiljskoj dopuni, bez problema smo nastavili put, praznom, potpuno pravom magistralom ka Nišu, zatim uskočili na koridor 10 i, da ne pišem sad za koliko, stigli nazad, kući, u Beograd.

Bila je to prava mala balkanska turneja, vredna svakog provedenog trenutka, pređenog kilometra i utrošenog evra (leva, lire, dinara)!