Poluostrvo Mani, biser Peloponeza
U Aeropoliju, zastali smo da ručamo u taverni čiji je vlasnik jedan tipični, kršni Maniot. Na vrhu kuće, sedeli smo za stolovima sa plastičnim, kariranim stoljnjacima, s pogledom na krovove sela i pejzaže Manija iza poslednjih kuća. Iz menija, naručila sam jelo koje je ličilo na mešanu salatu. „Salata sa pomorandžom Mavromihaliko“ – takozvano sirotinjsko jelo Manija „od svega dostupnog u lokalnoj bašti“, sastoji se iz kuvanog krompira, domaćeg sira, svežeg crnog luka, sečenih lokalnih pomorandži i maslina, u maslinovom ulju, prekriveno sa dva jaja na oko. Uz to, zet kršnog Maniota koji nas je uslužio i za kojeg se ispostavilo da ima kumu iz Srbije, predložio je grčku pitu sa tri vrste sira, susamom, prelivenu lokalnim medom.
Mani je poznat po odličnom medu, jednom od najkvalitetnijih ekstra devičanskih maslinovih ulja na svetu (vrsta Koroneiki), i kuhinji nešto drugačijoj od ostatka Peloponeza. Specijalitet Manija je pohovani suvlaki, kao i dimljena svinjetina sa timjanom, origanom i nanom, i korom pomorandže. Najveće plantaže pomorandži, videla sam na severoistoku Manija, blizu gradića Gitio, u korenu poluostrva, koje su se protezale kilometrima s obe strane magistrale.
Mali raj Peloponeza
U podnožju Aeropolija, oko 2 kilometra udaljena i na samoj obali, nalazi se nekadašnja luka Limeni. Na slikama Manija namenjenim turistima, Limeni je poznat po uvali tirkizno-plave boje mora, gde se na površini kristalno-čiste vode povremeno i sasvim lagano njišu čamci i ribarske barke. Tik uz more povrh stenovitih obala, tiskaju se seoske kuće – danas pretežno taverne i apartmani, i prolaze turisti kojih nema u prevelikom broju. Većinom su oni domaći, koji su zbog dobre obaveštenosti ili porodičnih veza, stigli u ovaj mali Raj Peloponeza.
Putujući dalje ka samom jugu Manija, prošli smo drumom iznad romantičnog sela Gerolimenas, i stigi nadomak rta Tenaro, najjužnije tačke kopnene Grčke. Stanovnici ovog dela Manija, u srednjem veku bavili su se gusarenjem.
Kamene kule sela Vatije
Na krajnjem jugu Manija, na visokoj litici iznad mora dospeli smo do napuštenih kula, sela Vatije. Kamene kule, koje su bile sastavni deo srednjovekovnih kuća, neodoljivo podsećaju na one poznatije u severnoj Italiji, u Toskani, u gradiću San Điminjanu, koji je zbog istih uvršten na listu Uneskove svetske baštine. Ili istovetnih, srednjovekovnih kula u prelepim zelenim predelima severnog Kavkaza, u regiji Mestiji, u Gruziji, takođe na listi Uneska, koje su kao i ove na Maniju, imale identičnu namenu. U vreme kada su krvne osvete bile deo svakodnevnog života, porodice Manija gradile su kule kao skloništa, privatna utvrđenja, i provodili određeno vreme sakriveni unutar njih. I danas, određeni delovi Peloponeza spadaju u neke od najtradicionalnijih u Grčkoj, i evociraju uspomene na brkate “brđane”, žestoke momke strogog pogleda, koji su odoleli Turcima.
Reputaciju stanovnika Manija, koja je veoma nalik onoj već pomenutih Sfakijanaca (Hora Sfakion) na jugu Krita, imala sam priliku da vidim na jugu Manija. Čim smo odmakli dovoljno daleko od najvećeg mesta središnjeg Manija, Aeropolija, i krenuli ka najjužnijem, najsiromašnijem i najmanje naseljenom delu poluostrva, nalik onim u oblasti Hore Sfakion na Kritu – metalne table s nazivima sela i drugi saobraćajni znaci, neretko su bili probušeni rupama od metaka, oružja koje lokalne porodice i danas poseduju. U skladu s reputacijom stanovnika Manija, stara, nacionalna zastava poluostrva sadrži natpis: “Pobeda ili smrt”.
Tekst i fotografije deo su internet stranice Umetnost putovanja autorke Ivane Dukčević, i zaštićeni su zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje bez dozvole autora.
30. avgust 2023.
Juče sam se vratila iz Leptokarije. Nemam auto, pa sam gledala da bude što bliže. Ali ovo malo poluostrvo mi deluje tako slatko, da ću ga uzeti u razmatranje za sledeću godinu, makar morala da iznajmim ‘autorent’.
Divno!