Porto – nenametljiv i lepršav
Počnimo ovu priču zagonetkom: Na ušću Zlatne reke u „plavu neman“ rodio se grad po kojoj će čitava država dobiti ime.
Probijajuči se kroz pitomu dolinu obraslu u vinograde i maslinjake, ona se tromo i lenjo kreće ka svom ishodištu, ka svojoj modroj sudbini.
Zlatna reka je zapravo Duro, „modra neman“ – Atlantik, grad je slavni Porto, a država, naravno Portugalija.
Portus Kale
Neumorni Kelti koji su i ovde stigli da se odomaće, kumovali su imenu grada, a za stare Rimljane će on biti Portus Kale.
Vremenom su se ove dve reči stopile u jednu. Ona se blago izmenila i izglancala u Portugal. Grad je negde usput izgubio ono „Kale“ i dodao zavodljivo „O“ (Oporto je drugo ime za grad). Nastavio je da se razvija i stasava u jedan od najlepših gradova na evropskoj obali Atlantika.
Kad smo već kod kumovanja, postoji i priča koja nas vraća u 15. vek i 1415. godinu, kada su stanovnici ovog grada zadobili nimalo romantičan nadimak. Ta godina je ključna u nastojanjima portugalske krune da istraži, pokori i uspostavi trgovačka sedišta u novim svetovima. Prva na tom putu „nacrtala“ im se Ceuta, moćno trgovačko čvorište na severozapadnoj obali Afrike. Zajednički cilj, žrtvovanje za opšte dobro i viši cilj iziskivalo je od žitelja Porta da svo meso pošalju svojim ratnicima na jugu. Sve što im je od zaklanih životinja preostalo za trpezu bile su – iznutrice (na portugalskom – tripe). Otud i nadimak „triperosi“ (u slobodnom prevodu „iznutričari“, ako takva reč uopšte i postoji).
Na platou ispred vremešne i zamišljene katedrale Se, grube eklektične spoljašnosti kojom dominira romanika, mesto je zauzeo neobični „izuvijani“ stub, specifična i unikatna tekovina manuelinskog stila – kasnogotičkog portugalskog „krika“ arhitektonske ornamentacije iz 16. veka. Iako je ovaj tu postavljen pre sedamdesetak godina, za vreme Salazarove diktature, nekada su pod njim vršene javne egzekucije, naričito za vreme inkvizicije.
Portugalska škola kartografije
Bočno od nje, konjanička statua največeg sina ovog grada – Henrija Moreplovca. Smatra se utemeljivačem portugalske škole kartografije. Ali i podstrekačem i sponzorom brojnih ekspedicija u kojima su, za početak, otkrivena Zelenortska, Azorska i ostrvo Madeira da bi se kasnije nastavilo sa Mauritanijom i dalje ka jugu. Neki pak smatraju da sam Henrik i nije bio preterano vičan plovidbi, a na dušu mu ide i začetak trgovine robovima iz Afrike.
Bilo kako bilo, Portugalci su u 15. veku imali najsavremenije i najpreciznije pomorske karte, te dragocene svitke hartije koje će imati ključnu ulogu u otkrivanju novih ruta i nepoznatih predela. Njihovo iznošenje sa dvora, otkrivanje i pokazivanje, osim, razume se, kada su bile razapete na radnim stolovima kormilara i kapetana prilikom dugih i neizvesnih plovidbi – kažnjavalo se smrću. Uz snagu vetra ukroćenog u platnima razapetim na jarbolima, njihovi razbašureni jedrenjaci plovili su ustalasanim prostranstvima kojima nijedni Evropljani nikada nisu do tada.
Stanica Sao Bento
Na samo par minuta hoda od katedrale, avenijom koja je dobila ime po prvom kralju Portugalije – Dom Alfonsu Henrikeu, nalazi se jedna od najlepših železničkih stanica na čitavom svetu.
Ono što stanicu Sao Bento čini tako posebnom jeste unutrašnjost glavnog hola i 20.000 ažulehos pločica kojima su ukrašeni unutrašnji zidovi. Raspoređene su u spektakularne celine koje prikazuju važne istorijske događaje ali i prizore iz svakodnevnog života u seoskim sredinama. Od tog plavetnila zastaje dah! Zbog gužve, komešanja putnika koji su krenuli na voz i koji su ovde samo u prolazu i turista, ne bi bilo loše obratiti dodatnu pažnju na džepove i torbice.
Iako je Porto sve više na meti turista, u njemu nećete osetiti onu vrstu pritiska i potrebu za jurcanjem da se obiđe što je više moguće znamenitosti, kao u nekim drugim gradovima. On je nenametljiv, lepršav, mladolik i najbolje se gustira uz čašicu porta.
Porto i čašica porta
A biće da je ovo čuveno vino nastalo sasvim slučajno. Naime, kada su Englezi i Francuzi zaratili, ovi prvi su krenuli da bojkotuju vino ovih drugih pa su na scenu, tačnije, na engleske trpeze i u krčme nastupila portugalska vina. Prilikom dugih plovidbi ka ostrvu, u hrastovu burad punu vinom dodavana je lozovača. Na taj način je ono „ojačavano„, ostajalo je sveže i menjalo svoj ukus.
Kada su iskre spisateljske magije kanule iz pera Džoane Rouling na jednu običnu salvetu dok je sedela u kafeu Mažestik u ulici Svete Katarine na broju 112, niko, pa ni sama spisateljica verovatno, nije mogao da sanja da će se tu začeti priča o mladom čarobnjaku koji će postići svetsku slavu.
Jeste, saga o Hariju Poteru rodila se baš u ovom gradu, a redovi pred knjižarom Lello (Livaria Lello) protežu se u obliku zmije. Svi oni koji čekaju, malo bi da zavire u nju i udahnu atmosferu jedne od najlepših knjižara sveta. Kao i da probaju da otkriju šta je to inspirisalo gospođu J. K. Rouling da baš ovde piše o družini koja će ulepšati stotine miliona detinjstava i postati kult. Pre nego što je postala svetski poznata i priznata spisateljica, madam Rouling je živela u Portu desetak godina i izdržavala se držeći časove engleskog jezika.
Iznad crvenih krovova
Senka jednog od simbola grada i njegove najviše građevine, prosula se u neposrednoj blizini. 75 metara visok toranj crkve Klerigos vidljiv je sa gotovo svih tačaka u gradu. Bilo je potrebno 18 godina da se ona dovrši. To je bilo pod budnim okom italijanskog arhitekte i slikara Nikole Nasonija kome je ovo bio samo jedan od projekata na severu Portugalije. Sa vrha ovog stasitog nakinđurenog baroknog zdanja, pogled na Porto je veličanstven i vredan je svih 240 savladanih stepenika. Patina crvenih krovova stotina kuća zbijenih u daljini, dodaju prstohvat romantike celom prizoru.
Dole, uz reku, proteze se najživopisnija četvrt grada – Ribeira. Ona izgleda tako kao da je svim molerima grada i okoline pružena prilika da iskažu sav svoj talenat i upotrebe koju god boju da im se zatekla u kofi sa četkom. Mreža uskih ulica sa vinarijama, kafeterijama i restorančićima sliva se ka glavnom trgu koji nosi ime celog kraja. Osim ako ste vegetarijanac, pravo je vreme i mesto da se proba frančizinja! Priprema se jednostavno: između dve kriške hleba se ređaju šunka, kobasice linguiša i čipolata, odrezak ili parče pečenog mesa, kačkavalj, kolutovi paradajza i sve to zapeče u sosu od piva. Jel da da vam je pošla voda na usta? Naravno, osim ako ste vegetarijanac.
Porto i mostovi
Najlepši pogled na možda i najprepoznatljiviji simbol grada pruža se upravo iz Ribeire i sa ovog trga. Ovaj neobičan, lepršav i elegantan most koji nosi ime po kralju Dom Luisu I, potekao je iz mašte Nemca Teofila Siriga, suosnivača kompanije Eifel and Company. To što delovi konstrukcije neobično podsećaju na čuveni pariski toranj – nije nimalo slučajno. Dvospratni most povezuje grad sa njegovim levom obalom, zapravo delom Porta po imenu Vila Gaja de Nova koga još, zbog mnogobrojnih vinarija, nazivaju i najvećim podrumom vina u zemlji.
Mostovi Porta su njegova posebna obeležja i maskote. Iako medu njima postoji „generacijski jaz“, i razlikuju se po svom izgledu i materijalu od kog su napravljeni, oni se utrkuju za simpatije i naklonost onih koji preko njih prelaze ili ih posmatraju sa obale. Pored pomenutog, koji slavi monarha Luisa – ne preterano vičnog vladanju (ali je zato bio predan poeziji koju je sam pisao), tu su i mostovi Maria Pia – koji je i najstariji, Arabida – najnoviji, most princa Henrika, Sao Žoao i Freišo.
3F – paket za preživljavanje
Za vreme najdugovečnije diktature u novijoj evropskoj istoriji, Antonio de Oliveira Salazar je stanovništvu u zamenu za izolaciju servirao „paket za preživljavanje“ sa oznakom „3F„. To su bila početna slova tri reči koje su imale (imaju i dalje) ključnu ulogu u životu Portugalaca – Fatima, fado i fudbal. Čuveno svetilište je jedno od najvažnijih i najposećenijih hodočasničkih tačaka u Evropi. Fado je unikatni portugalski muzički i emocionalni izraz.
A fudbal je… fudbal. Porto je dom istoimenog fudbalskog kluba – dvostrukog šampiona Evrope i tridesetostrukog osvajača portugalskog prvenstva. Svoje mečeve pred domaćom publikom Porto igra na, iako samo dvadesetak godina starom – već sada kultnom stadionu Dragao. Ovo „zmajevo gnezdo“ je sagrađeno za potrebe odigravanja nekoliko utakmica Evropskog prvenstva u fudbalu 2004. godine (medu kojima i ona u koja je Grčka šokirala domaćina u grupnoj fazi pobedivši sa 2:1). Tek da se zna, Dragao je pored gotovo svih renomiranih evropskih klubova, ugostio i jedne Roling Stonse.
Zagonetka s’ početka rešena je odavno… spremna je sledeća.
Autor teksta i fotografija: Aleksandar Mikić
Skorašnji komentari