Poziv na svadbu – indijski doživljaj
Foto: Vishal Singh from Unsplash
Pozove nas ortakinja na svadbu. Ljupki ugovoreni brak još dok smo bili u Engleskoj. Ništa, Marko i ja se spakujemo. Daj neku jeftinu kartu preko Aeroflota pošto sam ja nedelju dana pre sve pare utukla na Kubi.
Kupili kartu da se vozimo u Erbasu, vozili se u Iljušinu.
Stignemo na Šeremtjevo. Tu sretnemo nekog bolida četnika iz Beograda ide s nekog vojnog kampa iz Gruzije zna nam već ceo itinerary užas. Sednemo popiti kafu. Poslužuje nas neki medved iz serijala Maša i medved. 2 kafe i voda fazon 50 evra. Shvatamo da ćemo zakasniti na gejt.
Stižemo u Delhi
Zemaljsko osoblje čini sve da se ukrcamo za Delhi. Pregazimo neku mongolsku decu i preskačemo security check eto nas. Stižemo u Delhi vazduh smrdi na 50 ziđinga i rija tinta. Ništa u mom životu nije tako smrdelo.
Shvatamo da su Marku izgubili kofer u Moskvi i do kraja puta on traži svoj kofer u kome je sve, od gaća do komplet garderobe za sva 3 dana svadbe. Moj stiže sa svih 6 flaša prolom vode i tonom konzervi i čipseva pošto sam rešila da ne konzumiram lokalnu hranu zbog patogenih bakterija.
Čeka nas neki brat burazer s tablom koji ne zna engleski i to je ukupno drugi put da sam srela nekog u bivšim kolonijama ili dominijonu svetog britanskog carstva da ne zna da bekne engleski (neki brka koji je okretao roštilj na Malti jednom isto).
Stižemo u hotel gde nas je domaćica smestila. Neka ibarska magistrala je u pitanju, objekat nema upotrebnu. Marko nervozno riba wc nekim asepsolom i poziva domaćicu da joj javi da smo stigli i da je sramota u koji nas je hotel smestila. Meni malo neprijatno što je Marko pegla 48h sati pred venčanje oko legalizacije hotela.
Naša ortakinja Cara iz italije i neka Poljakinja s kevom i Kinez iz Australije su već tu. Razmenjujemo suvenire iz matičnih zemalja. Marko izlazi iz hotela da kupi četkicu za zube vraća se za sekund jer je napolju atmosfera kao da će ga pojesti crni mrak.
Ujutru, program počinje.
Srećemo se sa domaćicom i njenom mnogobrojnom familijom i još nekim prijateljima Indijcima. Ja konstatujem da moram kod frizera. Zakazuju mi nekog thai frizera negde tu gde se vozimo 2 h. Ja povraćam usput 2x.
Obilazak grada – Nju Delhi, Old Delhi
Posle idemo u obilazak grada. Domaćini ne idu, razume se, jer pripadaju višim kastama pa im noga ne sme kročiti u taj brlog u koji su nas uvalili. Nju Delhi đene đene ali old Delhi…ništa još nije pobedilo old Delhi.
Prvo neke pijace obilazimo. Marko i ja kupujemo nekontrolisano svilene ešarpe, đinđuve i začine. Vodiči nas mole da se ne zadržavamo zbog bezbednosti. Mi se svađamo oko nekih plastičnih kravata, koje ćemo Markovom teči, a koje mom ujaku… opet zaostajemo.
Stižemo do fast fuda pod šatorom, uramljena fotografija Indire Gandi na tom mestu. Vodič kaže ovo je najpoznatiji fast fud, tu je jela Indira Gandi, za šta ste. Tog trena vidim lika iz fast fuda kako pere sudove u obližnjem kanalizacionom potoku. Rekoh hvala ja ću svoj čips.
Obilazak hramova
Marko pita ima li Mekdonalds u blizini. Nastavljamo u obilazak hramova. Prvi hram opalac izuvanje i neke kape na glave. Meni pamet stala. Poljakinje znaju za jadac ponele svoje kape i imaju najlon čarape. Cara govori oh no we are going to get mushrooms on our feet.
Mora prvo u neku vodicu da se stane. Ja oklevam. Indijac do mene klekne i u toj vodici se umiva. Dolazimo do sledećeg. Ja složim priču kako ne smem više bosa na mermer bole me bubrezi kaže vodič ne brini ovde je tepih. Ajd sve iz početka. U sklopu hrama je i narodna kuhinja kroz koju prolazimo, razume se, bosi. Beskućnici čekaju kod nekog kazana. Opslužuje ih predsednik opštine, tako nam kažu. Jedan deda u uglu meditira sa ogromnom sabljom u rukama. Kaže vodič ostala nam je samo još Birds hospital. Kaže Cara who is Mr. Bird? Vodič objašnjava da je reč o bolnici za bolesne ptice.
Kroz objekat prepun kaveza sa smrdljivim bolesnim pticama prolazimo bosi. Perje bolesnih ptica leti na sve strane. Izlet završavamo vožnjom metroom u kojem je rigorozni security check zbog terorizma. Muškarci sede odvojeno od žena.
Tradicionalno ocrtavanje kanom za svadbu
Sutradan tradicionalno ocrtavanje kanom na nekoj vikendici. Na putu do vikendice naizmenično povraćam i spavam. Zvezda dana je mlada kojoj ocrtavaju celo telo. Uspešnost braka predodređuje koliko se kana dobro primila. Mladoj se kana uopšte nije primila, što blago podiže tenziju.
Inače, brak je razveden već sledeće godine. Meni se kana super prima, a ruke mi ocrtava čovek sa najprljavijim belim čarapama ikada. Cari se ništa ne prima pa obaveštava okupljene oh, i will never get married. Uveče je prvo veče svadbe. Dress code: evropski.
Ja dolazim kao Vesna Zmijanac u spotu „Čiji su ono svatovi“. Igramo kolo s rođacima, ja probam neku ljutu hranu i otpadne mi šminka.
Centralna ceremonija
Sutradan je centralna ceremonija. Dress code: tradicionalno. Ja kupujem sari u samoposluzi od 10 evra. Cara je unapred naručila sari od 300 dolara.
Montira nam neka staramajka za tip od 10 evra. Cara odbija i celo popodne gleda youtube tutorial kako montirati sari. Bezuspešno. Na kraju plaća i ona babu. Baba misli da sam ja Indijka jer sam pocrnela na Kubi. Marko i australijski Kinez plaćaju nekog indijskog rođaka da ih stilizuje za svadbu. Ovaj im donosi komplete za malu maturu umesto za svadbu. Naručuju i turbane. Na venčanje kasnimo sat i po jer turbani kasne. Srećom mladenci i šaman kasne 2h. Mladenci su nesnosno nakinđureni kao i sveštenik. Mladoženja ima puma bele čarape za fitnes.
U međuvremenu, Marko i ja mahnito kupujemo sve pred sobom od ukrasa za jelku do keksića koje nećemo nikad probati. Idemo na karaoka zabave gde pevamo „Jutro je“ od Nade Topčagić, proriču nam sudbinu i pijemo samo flaširana pića.
Skorašnji komentari