Vojvođanski road movie
Posle višenedeljnog odlaganja odlaska do tzv. „Petroland-a“, iliti akvaparka u Bačkom Petrovcu, konačno je naišla jedna dobra vremenska prognoza, kad se tome više niko nije nadao. Sva sreća, posle „Tamare“, primirio se i „Branko“ (zahvaljujući globalizaciji, sada i mi imamo naše ciklone, i to sa našim imenima!) i omogućio nam da krenemo na dugo planirani izlet.
A kako se stiže do akvaparka? Lako. Posle nešto manje od sat vremena vožnje po auto-putu, od Beograda, stiže se do (prvog) isključenja za Novi Sad. Tu se i isključite, a odatle nastavite tzv. Zrenjaninskim putem (tako se zove taj put, ulica, šta li je već), ali onim delom ka Novom Sadu, pa zatim nastavite još nekoliko kilometara istim pravcem, kroz Partizansku ulicu, sve dok vam se sa desne strane ne pojavi robna kuća „Merkur“. Tu skrećete desno – i vozite se dalje Rumenačkim putem. Dakle, pratite table za Rumenku (ili za „Petroland“) i ne možete da pogrešite. Ako nekako promašite taj pravac, najgore što vam se može desiti je da krenete ka Bačkoj Palanci, kroz Futog i Begeč (a lepo ih je videti, i to ne greškom, već sa namerom), pa vam u tom slučaju samo preostaje da u selu Gložan skrenete desno ka Bačkom Petrovcu, i sve će opet biti u redu.
Posle Rumenke imate još desetak kilometara vožnje – uz kanal Dunav-Tisa-Dunav, sve do akvaparka, koji zaista ne možete da promašite, jer se vidi još iz daleka. Nemojte da se uplašite kad vidite dugačku kolonu automobila jer je to uglavnom posledica „pakovanja“ gostiju po zaista velikom parkingu ispred vodenog parka, pa se ta gužva brzo i raščisti.
Inače, akvapark radi od 10 do 20 časova – radnim danom, i još jedan sat duže, od 9 ujutru – vikendom i praznicima, ali i radno vreme, i cene, i sve ostale bitne detalje možete naći na zvaničnom sajtu „Petroland-a“, gde ćete videti i na kakvim sve toboganima i bazenima, veštačkim talasima i plažama ovde možete uživati.
Pošto sam, srećom, što se akvaparka tiče, imao samo ulogu šofera, a već sam se ranije oprobao na „kamikaza“ toboganima, to je značilo da sam raspolagao sa četiri slobodna sata za obilazak Bačke, pa će – kao što kod filmova postoji „roadmovie“, ovo biti jedan „road-putopis“, tj. lagana, lalinska vožnja putevima Bačke, sa povremenim zaustavljanjima – tu i tamo.
Na stotinjak metara od bazena, u smeru ka Bačkom Petrovcu, nalazi se jedna simpatična čarda – po imenu „Petrovačka“. Onako, s vrata, vidi se lepo uređeno dvorište, sa divnim travnjakom prošaranim buketima cveća, sa starinskim zaprežnim kolima i starim alatima, sa udobnom ljuljaškom pored malog bazena, ili možda fontane… Prostor za sedenje postoji i unutra, a i napolju – u pokrivenoj, dobro zasenčenoj bašti. Tek da znate.
Iz Bačkog Petrovca možete nastaviti ka selu Gložan, a zatim ka Begeču. Pritom se još jednom prelazi preko kanala Dunav-Tisa-Dunav, tj. preko jednog njegovog kraka. Ovaj sistem kanala od 929 kilometara je bio zaista neverovatan projekat za ondašnju Jugoslaviju, kada je ceo sistem temeljno prerađen i dorađen, a na osnovama urađenim još u doba Austrougarske. Zamislite hrpu od 1300 elaborata, 135.000 kucanih strana (a bez računara) i 35.000 šema i crteža! Zamislite i pola miliona kubika betona ugrađenih u ovaj sistem kanala! A još jedan interesantan podatak je i taj da je tokom izgradnje ovoga sistema iskopano 130 miliona kubika zemlje, što je pedesetak miliona manje od količine iskopane za potrebe Panamskog kanala!
Usput, ka Gložanu, vide se beskrajna polja i njive kukuruza, krompira, paprike i šargarepe (za to sam siguran, a ko zna čega tu još sve ima), i sve to lepo naraslo i dobro rodilo. Što je skoro pa neverovatno posle svih onih prolećnih kiša i potopa.
Pored puta, tu i tamo, eto i lokalnih prodavaca pomenutih proizvoda. A cene! Džak luka od 10 kg za 100-150 dinara, 10 kg šargarepe za 50 dinara (!), lubenice po 20 dinara kilogram, džakovi paprika i krompira po takođe bagatelnim cenama… Ograničenje za kupovinu su vam samo stanje u novčaniku i prostor u prtljažniku. Ništa drugo.
Dok vozite kroz spori i ušoreni Begeč, videćete jednu tablu, koja vas preklinje da skrenete desno, i da svratite u „Čardu kod Braše“. Vlasnik čarde je Lapu Petar-Braša, inače profesor fizičke kulture, a po hobiju (ili je to ipak glavno zanimanje?) je – alas. Riblja čorba je zaista odlična, a na meniju ima, naravno, i raznih vrsta rečne ribe, i naći će se, ako zatreba, i roštilj. Čarda se nalazi odmah uz Dunav, i to pored jednog uskog vodenog rukavca naslonjenog na park prirode „Begečka jama“. Nedavno je, na travnjaku ispred čarde završena izgradnja velike, pokrivene terase, pa taj hlad, zajedno sa okolnim zelenilom i svežinom sa Dunava, daje sve potrebne uslove za uživanje u lokalnim specijalitetima. O tome mogu posvedočiti čak i Zdravko Čolić i Lepa Lukić, koji su takođe bili gosti u ovoj čardi. Onomad.
Baš tu, kod ove čarde, nalazi se i lokalni srpski „trajekt“, tj. jedna mala skela, na koju može da stane, otprilike, četiri-pet automobila, i sve to privezano za brodić „Jole“. Skela prevozi putnike od Begeča do prekorečnog Banoštora, mestašceta ukotvljenog na padinama Fruške gore. Ovo je zaista zgodna veza – jer, umesto da se vraćate za Beograd onim istim putem – kroz Novi Sad, pa zatim auto-putem – možete preći prvo preko Dunava, pa preko Fruške gore, obići usput i poneki manastir, i zatim, preko Rume – izaći na auto-put od Šida ka Beogradu. Prevoz skelom košta 300 dinara za kola (ništa nam drugo nije naplaćeno, iako nas je bilo petoro u kolima), a ako ste samo pešak, po istaknutom cenovniku, platićete 50 dinara. Skela ide na, otprilike, sat vremena ili po potrebi, kad admiral nosača automobila proceni da treba. Malo dalje od Begeča postoji još jedna, koja povezuje Futog i susedni Beočin. Ona je malo veća, može odjednom da preveze skoro 20 putničkih vozila, i vozi na svakih sat vremena. Posle bombardovanja, 1999. godine, i rušenja novosadskih mostova – ova skela je bila zlata vredna za ceo ovaj kraj jer se drugačije nije ni moglo preći sa jedne na drugu stranu, bez pravljenja velikih i dugačkih tura do prvih raspoloživih mostova. Opet, za veliki broj lokalnih stanovnika, a i za slučajne turiste, ni danas nije ništa manje vredna.
U malom „zalivu“, odmah pored pristaništa za Joletovu skelu, može se videti neobična scena. Nekoliko traktora je u rikverc ušlo u Dunav, pritom uterujući u reku valjkaste, cilindrične prikolice pune šargarepe. Traktordžije zatim upale motore namenjene da vrte prikolice – pa se na taj način šargarepa ispira od zemlje, a potom – tako oprana vozi na pakovanje i dalju distribuciju po pijacama širom Srbije. Pravi „Petrolend 2“ – i to za šargarepe. E sad, koliko je privlačna šargarepa koja se propere u dunavskoj vodi, po rangu – treće i četvrte klase kvaliteta vode, nisam siguran. Opet, ko bi na pijaci kupio blatnjavu šargarepu, ni to nisam siguran? A kolika bi bila cena da se šargarepa pere ručno, vodom česmovačom, to sam prilično siguran.
I tako, na jednom mestu egzistiraju čarda, srpski trajekt i perači šargarepe, a uza sve to Dunavom, oko rotirajućih prikolica, patroliralo je i nekoliko belih labudova, stanara obližnje Begečke jame. O toj „jami“ ćemo još koju reč, ali malo kasnije.
Kad smo još kod čardi, da kažemo i da ta reč potiče iz persijskog jezika. Čarde su kućice, nadstrešnice na četiri stuba, a građene su pored drumova ili pored reka kao mesta za odmor i predah na putu. Nekako je sličan opis i za čardake – koji su predstavljali i stražarska mesta, sa prizemljem od čvrste i spratom od drvene građe. Čardak se zove i deo obližnje (sa fruškogorske strane) Sremske Kamenice, što samo potvrđuje da je ceo ovaj kraj po lepoti jedan pravi čardak (čarda) – ni na nebu ni na zemlji, ali zato – na reci.
A kada se prevezete skelom na sremsku stranu Dunava, naći ćete se kod još jedne čarde, imena istog kao skela – „Jole“. Pa ako ste kojim slučajem ostali gladni posle ribljih specijaliteta na bačkoj strani, kod alasa Braše, ovde u ponudi imate i ovčiji paprikaš, poznat i kao „čobanac“. Recept za čobanac (izvorni) je teško naći (svaki dobar recept se uvek dobro i krije od radoznalaca), iako je koncept relativno jednostavan. Za desetak osoba potrebno vam je (otprilike): 2 kilograma ovčije plećke, 4 glavice crnog i 1 glavica belog luka, 2 kašike masti, 2 kašike slatke mlevene paprike, malo kima, soli, bibera, pa još i kilogram krompira i kilogram kupusa (sa naglaskom na futoški). Na proprženi luk (na masti), u kotlić se dodaje iseckano meso, mlevena paprika, začini (ko šta voli), i sve se to kuva oko 2 sata uz stalno dolivanje vode. Zatim se doda očišćen krompir (u komadu), kao i kupus (očišćen i rasečen na 4 dela), pa se sve to prokrčka još nekih 30-40 minuta. Odozgo se mogu dodavati i suve crvene paprike – ili već nešto drugo, čime se dodaje sopstveni pečat receptu i – čobanac je gotov. Iskusni lalinski kuvari kažu da se recept za čobanac može apsolvirati tek pošto se, tokom kuvanja i dugogodišnje vežbe, popije 200 litara vina (uz čobanac), što znači da je poželjno što pre krenuti u edukaciju. Treba to sve izvežbati, a i popiti! Koliko je pitanje čobanca ozbiljno, govori i postojanje Svetskog prvenstva u spremanju čobanskog paprikaša, koje se održava malo istočnije, u Melencima – već duže od deceniju i po. Pobednici takmičenja kažu da za najbolji čobanac, osim kvalitetnog mesa, treba staviti još samo malo vegete (tj. začina), soli, lovorovog lista i belog i crnog luka, a onda se u sve to unese mnogo ljubavi. Eto. A melenački čobanac je nešto drugačiji od bačkog jer se sprema bez paprike, pa ga još zovu i „beli čobanac“. Po znalcima, cela poenta leži u tome da se u čobanac stavlja samo ono što čobanin, dok čuva ovce, može imati kod sebe, ili oko sebe – a tu spadaju mast, crni luk, možda i pečurke, zatim so i – crno vino. Po takvoj varijanti, meso se dinsta samo u sopstvenim sokovima a voda se ne dodaje u jelo. Vino se i ovde dodaje direktno u kuvara.
Tako je to na obalama lepog plavog Dunava. Istina, ne baš tako lepog, a još manje plavog, kao kada ga je Johan Štraus, i to mlađi, opisivao svojim valcerom, i to komponujući ga baš u obližnjem Futogu. Danas su to više razne nijanse braon boje. Što bi rekla Erika Leonard Džejms: „50 nijansi: braon“! Nesrećni Dunav je toliko zamućen od svih bujica, pritoka, kiša a i svih ostalih, veštačkih i dopunskih materija kojima ljudi nemilice zatrpavaju ovu reku, da njegova površina sa bolnim uspehom apsorbuje i plavu boju neba i zelenu boju okolnih šumaraka, pa i narandžastu boju rotirajućih šargarepa, i ostaje nemilosrdno i neprirodno braonkasta i prljavo mutna.
Bez obzira na dunavske kolorite, Begeču svakako treba doći u posetu, i to na duže, kako samom mestašcetu, tako i obližnjem jezercetu po imenu „Jama“, po kojem je verovatno i park prirode dobio ime „Begečka jama“. U selu postoji i jedno simpatično predanje po kojem svaka devojka, da ne kažem udavača, koja popije vodu sa česme u centru sela – postaje bivša udavača, a buduća snaša, i to begečka. S obzirom da broj stanovnika u selu već duži niz godina raste, sasvim je moguće da u ovoj legendi ima i ponešto istinito. Uzgred, legenda se ne bavi momcima koji ovde popiju koji gutljaj, niti o verovatnoći da se zatim, na prvi pogled, zaljube u neku Begečanku. Čista diskriminacija! U pomenutom jezeru se, osim riba, nalazi i staro selo, koje je poplavljeno pre više od jednog veka, pa se, kažu, u sušnom periodu može videti kako iz vode viri krst na vrhu stare begečke crkve.
Uz dužnu ogradu i konstataciju da se na internetu može svašta naći (sa različitim stepenom tačnosti), pominje se da je na ovim prostorima (šire područje Begeča i okoline?) postojao veliki vojni logor divljih Huna, pa čak i da je Atila lično sahranjen u Južnoj Bačkoj. Postoje i verzije po kojoj je posmrtni prah Biča Božjeg sa silnim dragocenostima spušten u Tisu i pušten niz reku, negde kod Titela, a neki kažu i da je to možda učinjeno u okolini samog Beograda, te da je Atilina grobnica u koritu Dunava. Istorija, i to svetska, svuda oko vas.
Begečko jezerce je jednim kanalom direktno povezano sa Dunavom, a taj kanal se nalazi odmah pored čarde kod Braše. Na celome ovome potezu, duž obale i jezerceta, kada imate vremena, možete videti oko 150 vrsta ptica, uz njih i zaštićene sorte drveća – belu i crnu topolu, a ribolovci u jezeru mogu upecati prave kapitalce – somove, šarane i štuke, smuđeve i babuške.
Pored parka prirode, duž celog nasipa, i ka Futogu i Novom Sadu, a i ka Bačkoj palanci, prolazi put, asfaltni, uzan, sa zemljanim proširenjima na obe strane tako da se dvoja kola mogu mimoići bez problema. Ponegde je put makadamski, zemljani, a ceo taj potez obeležen je i kao biciklistička staza. Mora da je izuzetno zadovoljstvo voziti se biciklom uz Dunav, od Novog Sada, obalom , pa dokle god staza vodi – a putokazi pokazuju da biciklom može i do Bačke Palanke!
Opet, s obzirom na (veliki) broj posetilaca akvaparka, od kojih je značajan deo verovatno i iz Beograda, zaista je šteta što se barem deo tih posetilaca nekom ponudom mapa i prospekata ne upućuje do Begeča, čardi i do skela koje vas prevoze na drugu stranu Dunava. Povratak kući preko Fruške gore je mnogo zanimljiviji, o lepoti da ne pričamo, od vožnje auto-putem – uz poslovičnu jurnjavu do Beograda.
Posle Begeča, može se nastaviti još malo na istok, ka Futogu, što i nije neka privlačna varijanta jer ste tu već nekako u predgrađu Novog Sada: puno automobila, (među)gradski autobusi i slično, teraju vas da se vratite nazad i provozate se malo mirnijim krajevima Bačke. Naravno, ne želimo da uvredimo Futožane nazivajući njihovo mesto predgrađem Novog Sada – svaki pravi lokalpatriota bi rekao obratno – da je Novi Sad predgrađe Futoga! Kada dolazite u Futog, pa makar to bilo i na kupusijadu, krajem oktobra, možete uraditi i videti više stvari. Provozati se biciklom po futoškom keju, obići neku od lokalnih čardi, a svakako obići i lokalne crkve – pravoslavnu, posvećenu Svetim vračima Kozmi i Damjanu, iz osamnaestog veka (kad je mogao da je poseti tadašnji regent Aleksandar Karađorđević, možete i vi), i neogotičku katoličku crkvu „Srce Isusovo“, iz devetnaestog veka, sa dve impresivne kule – zvonika.
U Futogu se nalazi i pravi dvorac, grofa Andreasa Hadika, austrijskog feldmaršala i predsednika dvorskog ratnog saveta u Beču. Grof je imanje, jedno od tada najvećih u Bačkoj, na kojem je sagradio dvorac otkupio od porodice Čarnojević. I baš tu, u ovome dvorcu, Johan Štraus Mlađi je, gledajući u (tada) plavi Dunav, i grickajući listove futoškog kupusa (ovo je samo moja pretpostavka!) došao do inspiracije za svoje svevremensko delo „Na lepom plavom Dunavu“. Kasnije je dvorac prešao u ruke grofovske porodice Kotek, čiji je izdanak bila i Sofija (Kotek), supruga nadvojvode Franca Ferdinanda. Oboje su, svega nekoliko dana pre svog poslednjeg putovanja, tj. odlaska u Sarajevo, boravili baš u ovome dvorcu. I tu nije kraj zanimljivostima vezanim za Hadik-Kotekov-pa zatim-Šenborn-Palavičinijev dvorac.
U njegovom podrumu nalaze se ostaci nekadašnjeg zatvora (!) čiji je najpoznatiji zatvorenik bio još jedan feldmaršal, i to August Fon Makenzen, glavni komandant okupatorskih (i zločinačkih) trupa u Velikom ratu. Zarobile su ga srpske jedinice, pod komandom generala Franša d`Eperea, te je do novembra 1919. boravio u Futogu, na obalama (i tada) lepog plavog Dunava. Nažalost, već od 1920. godine bio je ponovo na slobodi, istina – penzionisan, ali i dalje, barem ponekad, politički aktivan, i podržavajući, barem posredno, i nadolazeću nacističku partiju kolege Hitlera. Vuk dlaku menja… I na kraju, posle svega što je radio i uradio tokom Velikog rata i što je valjda trebalo da ga neizmerno muči i proganja, uz preduslov posedovanja savesti, feldmaršal je (do)živeo punih 95 godina! Jedina pozitivna stvar u vezi sa njim bila je što je, po osvajanju Beograda 1915. godine, naredio da se svi pali srpski branioci dostojno sahrane, a zatim je dao i da se u njihovu čast podigne spomenik (u Košutnjaku), pritom rekavši „Borili smo se protiv takve armije o kakvoj smo slušali samo u bajkama“!
Krajem Drugog svetskog rata dvorac je privremeno bio pretvoren u bolnicu za ranjenike sa sremskog fronta. Futoški dvorac se najzad primirio od silnih istorijskih događanja i znamenitih gostiju, pa se u njemu danas nalazi srednja poljoprivredna škola sa domom učenika.
Od Futoga se brzo stiže do Čelareva, poznatom po jednom od nekoliko zamkova Dunđerskih u Vojvodini, a i po pivari „Čelarevo“ – koju je, takođe, osnovao Lazar Dunđerski. Iz ove pivare do pivopija i drugih poštovalaca stizali su „Dunđerskovo pivo“, pa piva „Čib“ (što je bilo staro ime Čelareva), „Tref zlatno“, „Standard“, „Herkules crno“, „Novosadsko“ i druga, sve do današnjeg čuvenog – ili jesi – ili nisi – Lav piva. Pivara je danas u vlasništu Karslberg grupe, a posebna zanimljivost je što u sklopu pivare postoji i Muzej piva, valjda jedini na Balkanu. Nažalost, (organizovane) posete muzeju se zakazuju ranije, a moguće su samo petkom, subotom i nedeljom, a ne četvrtkom (kako je to pisalo na njihovom sajtu) – iako sam ja ovde bio u – ponedeljak. Biće valjda još prilika za posetu. Muzej se nalazi u sklopu proizvodnog kompleksa Karslberga, u staroj zgradi iz 19. veka, nekadašnjem silosu, prilagođenom novoj ulozi. Od eksponata, što piše na sajtu, ovde se mogu videti (kada pogodite pravi dan) fotografije i pisma iz vlasništva porodice Dunđerski, kao i nekih 400 stvarčica direktno vezanih za pivo – od flaša, starih krigli, gajbi, ledara za pivo, starinskih šankova, mašina za punjenje boca i kojekakvih drugih zanimljivosti. Tu je, kažu, i starinska ručna čepilica za zatvaranje boca! Naravno, kakav bi to muzej piva bio bez degustacije istog – pa uzmite to u obzir kada ovamo dolazite (kolima). Ako izdegustirate sve što tamo ponude, a ne sumnjam da je ponuda dobra, onda je bolje da ostanete još jedan dan u Čelarevu, i da peške ili možda na biciklu dobro upoznate ceo kraj, sve dok ne budete opet mogli bezbedno da upravljate kolima.
Da se vratimo mi na neverovatnu ličnost (i delo) Lazara Dunđerskog, čoveka koji je raspolagao sa najviše žita u Austrougarskoj, čije su lađe (sa žitom) plovile na sve strane po regionu, a usput se bavio i stočarstvom, pazario razne fabrike, neke i sam sagradio. Osnovao je i novosadsko Narodno pozorište, i bio pravi mecena, a iza porodice Dunđerskih ostalo je po Vojvodini nekoliko zamkova. Taj čelarevski zamak Lazar Dunđerski je kupio od plemića Nikole Bezeredija, a zatim je na susednom imanju izgradio pivaru – gde (malo na imanju, malo u pivari) je stigao da ugosti Teslu, Paju Jovanovića, Lazu Kostića. Naravno(!?), dvorac je bio zatvoren, a na ulaznoj ogradi postoji samo jedna nemušta tabla koja kazuje da su ovde obavljani neki radovi na popravci krova, da je rok za završetak radova kraj 2011. godine (!) i da će zamak dotle biti zatvoren za posetioce. Dobro, i ja zakeram – kraj 2011. ili kraj 2014 – nije to neka velika vremenska razlika. Možda se neko od izvođača žalio na nešto iz tenderske dokumentacije, pa se to malo duže rešava, ništa strašno. Šalu na stranu, zaista je neverovatno da ne postoji nikakvo obaveštenje o tome šta se ovde dešava ni da li se i kada zamak može obići. Dvorac se nalazi na velikom posedu, i okružen je brojnim drvećem – skoro pa šumom – o kojoj se već godinama stara susedna Karlsberg – Lav pivara. Na ulaznoj kapiji, na stubu na desnoj strani, nalazi se jedan predivan kameni lav, prekrštenih šapa, koji pogledom u stranu iskazuje kraljevsku aroganciju i potpunu nezainteresovanost prema činjenici da li vi ulazite ili ne na imanje Dunđerskih, i da li je zamak zatvoren ili ne, valjda u istoj meri koliko to iskazuju i lokalni turistički poslenici. U okviru brzog obilaska Čelareva, video sam još samo da se preko puta dvorca, stotinjak metara dalje, nalazi i velika katolička crkva, neobična samo po tome što je sređena prednja a zapuštene su bočne strane fasade.
Tako je to bilo u nekadašnjem Čibu, današnjem Čelarevu, mestu koje od 1946. godine nosi sadašnje ime, a u čast narodnog heroja Zdravka Čelara.
Podsećam vas da je sve ovo i dalje onaj „putopis na točkovima“, pa nemojte zameriti što sam, uglavnom, u svakom mestu propustio da vidim (i da opišem) poneku važnu stvar. Ipak je sve ovo bila samo izvidnica za neki naredni, temeljniji dolazak i putopis.
Uz još malo vožnje, brzo se stiže do Bačke Palanke, glavne „metropole“ ovoga područja. Bačka Palanka (mesto, a i cela opština) je sedište velikih i uspešnih firmi – od Tarketa, Suflea, Nektara, Fertila, pa i pomenutog Karlsberga.
Nažalost, od Palanke sam video samo prilazni put, sa divnim drvoredima sa strane, a uspeo sam da prošetam nekih pola sata jednom od glavnih gradskih ulica, ulicom Kralja Petra, koja je delom zatvorena i pretvorena u pešačku zonu, a oivičena je, takođe sa dva divna drvoreda od gorostasnih platana, velikih maltene kao što su bili oni pokojnici iz Bulevara Kralja Aleksandra u Beogradu. Ulica je široka i sama po sebi, a sa dodatnim bočnim travnjacima ceo prostor izgleda kao jedan neprekinuti džinovski trg. Za oko zapadnu i velike zgrade opštine Bačka Palanka i osnovnog suda, a okolo su poprečne ulice, kao na primer ulica Milana Kurepe – na čijem je samom početku jedna velika cvetna kapija u obliku srca, tj. otvorenog srca – da bi moglo da se prođe kroz kapiju. Uostalom, cveće i razni cvetni aranžmani, nalaze se svuda gde je to bilo izvodljivo, pa to Bačku Palanku čini zaista prijatnim mestom za šetnju, a verovatno i za život. To se na neki način može videti i po stotinama bicikala uredno parkiranih po trotoarima – a pritom nijedan nije bio zakatančen ili zaključan!
Uglavnom, jedva da sam uspeo nešto da vidim od Palanke, a već sam morao da se vraćam ka akvaparku da pokupim ostatak porodične posade. A onaj ko dođe na duže, svakako mora da obiđe „Tikvaru“, glavnu lokalnu plažu koja se nalazi između istoimenog jezera i Dunava, kao i ostale – Gradsku plažu, Popovo, pa Mali liman i Bager. Tu negde je i čarda „Kaloš“, kod koje se, kažu, nalazi džinovski kotlić, Ginisov rekorder, a u koji staje 150 kilograma začina, 350 kilograma luka, 300 litara paradajza i soli i, naravno, 1700 kilograma različite vrste ribe. Ostatak do punog kapaciteta od 4000 litara se dopuni vodom, i onda se to krčka, i krčka… Očigledno bi tu mogao da se spremi i jedan giga-mega „čobanac“?
Bačku Palanku krasi i velika crkva, sa kraja 18. veka, posvećena svetom Jovanu Preteči, pa vam i to govori da Palanci treba posvetiti dosta vremena. Još ako obilazite obližnje Karađorđevo i još poneki od parkova prirode koji se nalaze u okolini, možete ovde da provedete i ceo vikend, a možda i više, naročito ako naletite u vreme „Dunavskog bala“, „Zlatnog kotlića“ ili „Štrudl festa“. Bačka Palanka je ujedno i pogranično mesto, i mostom preko Dunava se ulazi u Hrvatsku, direktno u Ilok.
Povratak do Bačkog Petrovca vodi preko Nove Gajdobre, (Stare) Gajdobre i Silbaša, divnim putevima, na nekim deonicama pravim kao strela u dužini od nekoliko kilometara. Te pravce lokalni vozači obilato koriste da postignu brzine i do 120 kilometara na čas! Zato uživajte u vožnji kroz Bačku, ali otvorite četvore oči zbog svega onoga što se dešava na putu. Kombinacija vozača automobila koji ide brzinom od preko sto na sat i traktoriste koji na glavni put izlazi iz svoje njive, i to potpuno zaklonjen visokim kukuruzima, je često – ubitačna.
Usput ćete videti još jedan veliki hram – crkvu Svetih apostola Petra i Pavla u Gajdobri, koja dominira ne samo ovim selom, već i širom okolinom, a izgrađenu pre nekih 15-20 godina. Malo dalje nalazi se i katolička crkva Svetog Martina, malo starija, a i u lošijem stanju – sa grafitima primetno ižvrljanom fasadom i ponekim polomljenim prozorčetom iznad ulaza.
Posle prolaska kroz Silbaš, brzo se stiže do Bačkog Petrovca, pa zatim i do akvaparka. Odatle – u punom sastavu – opet do Gložana, Begeča, pa ručak kod Braše i na kraju – skela do Banoštora.
A sada – sremski deo putopisa!
Po iskrcavanju u Banoštor, posle petnaestominutne plovidbe Dunavom, krenuli smo ka Beočinu, vijugavim putem kroz Banoštor i Čerević, sa pogledom na Dunav i Čerevićku adu. Lep kraj, sa puno ukusno uređenih vikendica sa terasama okrenutim ka Dunavu, sa pripadajućim cvetnim baštima i dvorištima, uz poneki usputni putokaz ka lokalnim vinarijama. Negde pre ulaza u Beočin, malo pre čuvene beočinske cementare, jedan krak puta se odvaja polukružno udesno, uzbrdo – odakle kreće uspon na Frušku goru, sve do Crvenog Čota, pa zatim nizbrdo, ka Bešenovačkom prnjavoru, a zatim i Bešenovu. Usput smo sretali uglavnom samo kamione koji prevoze cement iz Beočina do brojnih gradilišta po Srbiji, što nimalo nije smetalo u neprekidnom uživanju u pogledu na zelene visove i padine sremskih Himalaja.
Naravno, iskoristili smo priliku da vidimo kako napreduju nedavno otvoreni radovi na obnovi manastira Bešenovo, koji je potpuno opljačkan i razrušen još tokom Drugog svetskog rata. Prošle jeseni su, posle pauze od čak 72 godine, ponovo zazvonila manastirska zvona, na Aranđelovdan – dan manastirske slave. Od četiri nekadašnja zvona, preživela su dva – od kojih je jedno bilo sklonjeno u manastir u Dalju, a drugo u seosku crkvu u Bešenovu.
Manastir Bešenovo je prvi put sagrađen još u davnom, 13. veku, pljačkan, rušen i paljen mnogo puta, pa zatim građen iznova, sve do te kobne 1943. godine. A poznat je i po tome što je jedino u Bešenovu ktitor bio jedan od Nemanjića (kralj Dragutin), za razliku od ostalih fruškogorskih manastira – čiji su ktitori bili iz loze Brankovića. Uglavnom, pre nešto malo više od mesec dana, počela je, u svanuće, na dan Svete Anastasije, supruge Stefana Nemanje i prabake prvog ktitora, potpuna obnova i izgradnja nove crkve manastira Bešenovo, na temeljima izlivenim pre nekih godinu dana. Pri arheološkim istraživanjima na prvim crkvenim temeljima pronađene su i rimske, ranohrišćanske grobnice još iz prvog veka naše ere, što samo dodatno govori koliko je ovde istorijskih temelja naslagano jednih na druge. Dvadeset vekova kasnije, i to početkom jula 2014. godine, bila je prikupljena jedna trećina od potrebnog broja cigala, dovoljno za početak gradnje, a – uz božiji blagoslov, pribaviće se i ostatak.
Uzgred, malo pre dolaska do Crvenog Čota, verovatno postoji neki put, i to verovatno makadamski, koji vodi malo istočnije – do manastira Mala Remeta i Jazak, tj. ka Vrdniku. Ali ništa strašno, ako više volite asfalt, od Bešenova možete da nastavite do sela Stejanovci, pa zatim dalje ka Rumi, i onda u jednom trenutku dolazite do skretanja ka pomenuta dva manastira. To je još nekih desetak kilometara vožnje više, ali voziti se po sunčanom danu, po padinama Fruške gore i obilaziti fruškogorske manastire je zaista uživanje. A posebno je lepo, i neobično, kada idete putem ka Rumi, i kada vas neprekidno, i sa leve i sa desne strane, barem jedan kilometar, prate polja kukuruza – kao visoka, zelena živa ograda, čiji vrhovi prate topografiju terena i samoga asfaltnog puta – sa blagim usponima i padovima kroz sremsku ravnicu, kao da plovite po sivo-zelenim talasima Panonskog mora (nema sreće sa tim bojama – niti lepog plavog Dunava, niti lepog plavog Panonskog mora).
Malo pre ulaska u selo Jazak, postoji (asfaltno) odvajanje za manastir Mala Remeta, a i za istoimeno seoce. Manastir se pominje još u 15. i 16. veku, jer su ga tada Turci popisali, a zatim ga, nešto kasnije, za svaki slučaj i spalili. Ova, sigurno jedna od najlepših fruškogorskih crkava, sva u tesanom kamenu, sa diskretnim ukrasima, posvećena je Pokrovu Presvete Bogorodice i smeštena u rajskoj dolini, okruženoj delom šumom a delom travnjacima, ali i sa nekoliko, ne tako lepih, zgrada koje su verovatno u funkciji konaka. Na samom ulazu u manastirsku portu, nalazi se simpatično, crno poštansko sanduče, sve sa malim zvonom – da poštar može da objavi monahinjama da je stigla pošta (mada se „pošta“ danas sve više svodi na račune, račune, račune…). Malu Remetu, nekada zvanu i Remetica, poklonio je – po predanjima – kralj Dragutin monasima iz Rače. U vreme patrijarha Arsenija Čarnojevića, ponovo su na scenu stupili monasi iz manastira Rača, tada u izbeglištvu u manastiru Beočin – te su Malu Remetu ponovo izgradili. Od tada je Mala Remeta metoh manastira Beočina. Podsećanja radi, druga Remeta, ona Velika, nalazi se na krajnjem jugoistoku Fruške gore, blizu Banstola i Sremskih Karlovaca.
I, za sam kraj, malo smo privirili i u manastir Jazak, u kome je trajala večernja služba, pa nismo ulazili u crkvu, posvećenu Svetoj Trojici.
Jazak, ili Novi Jazak, građen je od 1736. godine, a njegov „prethodnik“, manastir Stari Jazak bio je izgrađen neka dva veka ranije, oko kilometar severnije. Njegove ruševine se mogu i danas videti na istom mestu.
Novi Jazak je ograđen visokim konacima i zidinama, slično kao i drugi veliki fruškogorski manastiri, a crkvu krase dva prava čardaka – više na nebu nego na zemlji – veliko osmostrano kube i naknadno izgrađeni veliki barokni zvonik.
U manastir su, početkom 18. veka, iz Nerodimlja prenete mošti Svetog cara Uroša Nejakog, tj. Stefana Uroša V Nemanjića, sina cara Dušana. Tokom Drugog svetskog rata, tokom temeljne i masovne pljačke fruškogorskih manastira, nastradali su i ćivoti sa moštima svetitelja. Tako su i kosti srpskoga cara izlomljene i razbacane, ali su ih monasi prikupili i preneli u Beograd. Tu su i čuvane sve do početka ovoga veka, kada su vraćene nazad, u Jazak, pa je manastir ponovo zaživeo punim plućima.
Da pomenemo da se pored manastira nalazi i putokaz ka spomeniku narodnom heroju Bošku Palkovljeviću Pinkiju, koji je poginuo na Fruškoj gori, 1942. godine, boreći se sa Nemcima, baš u selu Mala Remeta.
Od Jaska, možete da skoknete još i do Vrdnika, pa da vidite i fruškogorsku Ravanicu, pa odatle u Irig, pa za Rumu, a možete, kao mi, nazad istim putem – odmah ka Rumi, pa na auto-put i nazad do Beograda.
Eto šta sve može da ispadne od jedne obične posete akvaparku!
Skorašnji komentari