Destinacije koje vode gastronomske ratove
Kom narodu pripada zasluga za stvaranje jednog od najcenjenijih delikatesa na ovim prostorima – ajvara?
Odgovor na ovo pitanje je gotovo nemoguće dati, jer je u većini balkanskih zemalja voljeni namaz deo tradicionalne kuhinje, ali i malo više od toga – skoro pa je postao deo nacionalnog identiteta. Isto se može reći i za kult šljivovice u mnogim slovenskim zemljama, spor oko autentičnog recepta za štruklje (štrukli) između Slovenije i Hrvatske, a gostronomski ratovi se vode i širom sveta, pa nekada poprimaju ozbiljne tonove.
Svako ko je ikada video prezir na licu Italijana kada van svoje zemlje proba picu ili espreso, razumeće i kako veliki ponos u dolenavedenim slučajevima može da dovede do međusobnog nerazumevanja, i čak dovede do diplomatskih razmirica.
U kojoj zemlji je nastao humus?
Možda se nama čini da je Balkan „gordijev čvor“ za mnoga kulinarska pitanja, ali problem porekla humusa spada u najkomplikovanije u svetskoj gastronomskoj istoriji – budući da Liban i Izrael ovaj namaz smatraju delom svog nacionalnog identiteta. A imajući u vidu istoriju sukoba između ove dve zemlje, ne čudi što je borba za humus poprimila nacionale razmere. Veoma promovisana kampanja kulminirala je 2008. godine, kada je Libanska asocijacija industrijalaca objavila da će tužiti Izrael jer humus reklamira kao izraelsko jelo, kada je opšte poznato da se radi o libanskom specijalitetu. Ovaj potez je bio usmeren na ostvarivanje plana Libanaca da preuzmu deo tržišta vrednog 177 miliona dolara, koje je uglavnom držao Izrael. Arapska zemlja je naredne godine povukla novi marketinški potez – pravljenjem najveće porcije humusa na svetu (preko 2.000 kg): „Želimo da ceo svet zna da je humus libanski i obaranjem ginisovog rekorda, nadamo se da će svi bolje upoznati našu kuhinju, našu kulturu“, izjavio je ovim povodom tadašnji ministar turizma Libana. Ovo je bio početak kulinarskog okršaja, jer je ubrzo izraelski grad Abu Goš napravio novi rekord – sa humusom teškim četiri tone! Za sada se nadmetanje zaustavilo na libanskom odgovoru na ovaj izazov. Naime, Libanci su napravili novu najveću porciju humusa, koja je težila skoro 10,5 tona.
Rasistički kukuruzni hleb
Hleb od kukuruza, sličan našoj proji, vodi poreklo iz tradicionalne kuhinje severnoameričkih starosedelaca i veoma je popularan u južnim državama SAD-a. Kao osnovna južnjačka hrana, može se jesti i servirati na više načina – uz roštilj, sa čilijem, kao prilog sa puterom, ili potopljen u mleku. Ipak, ljubitelji ovog ukusnog hleba dele se na one koji smatraju da ga treba posipati šećerom i na one koji preferiraju nezaslađenu varijantu. Tradicionalno, pripadnici afroameričke zajednice kukuruzni hleb šećere, dok belci to uglavnom ne rade. Iako zvuči suludo, ova praksa je postala predmet nekoliko društvenih studija o američkom Jugu, jer na veoma slikovit način reprezentuje kulturni, odnosno kulinarski identitet ovog dela SAD-a, koji i nakon 100 godina od ukidanja ropstva, izgleda drugačije, u zavisnosti od toga da li se posmatra iz perspektive „robovlasničke vile ili kolibe za robove“.
Torta Pavlova
Australija i Novi Zeland vode simpatične sporove oko svega i svačega – između ostalog i oko čuvenog glumca Rasela Kroua. Okršaj koji je izbio zbog autorskih prava za recept za tortu uopšte nije bio simpatičan i u njega su se uključili i visoki državni predstavnici ove dve, inače prijateljske zemlje. Ukusna lagana torta sa puslica korama, slatkom pavlakom i voćem kreirana je u čast čuvene ruske balerine Ane Pavlove, tokom njene turneje po južnoj hemisferi daleke 1926. godine. U obe zemlje uvreženo je verovanje da su joj upravo oni odali počast na ovaj način, oko čega se spore decenijama. Do kulminacije je došlo 2009, kada je premijer Novog Zelanda optužio Australiju za kulinarsku krađu. „Potpuno je van pameti to što Australijanci tvrde da je pavlova njhova, a isto važi i za ostale legendarne stvari sa Novog Zelanda. Svima je poznato da su naši i tvrdnje Australijanaca su potpuno neumesne.“ Razrešenje enigme o idejnom tvorcu recepta za ovaj ukusni kolač usledilo je 2015 godine, kada je par istraživača – jedan sa Novog Zelanda, a drugi iz Australije (zbog nepristrasnosti), sproveo dvogodišnje istraživanje koje je uključilo materijale iz, navodno, 20.000 novinskih članaka i 10.000 kuvara, kako bi konačno, jednom za svagda, bilo utvrđeno kome pripada zasluga za ovaj neverovatni doprinost svetskom gastronomskom nasleđu. Rezultati su razočarali i Novozelanđane i Australijance, budući da su pokazali da pavlova ima nemačke korene i da ju je ovom delu sveta najverovatnije predstavila američka firma za proizvodnju skroba.
Skorašnji komentari