Saveti – U Indiji - Korn Vala i drugari – Travel Magazine

U Indiji – Korn Vala i drugari

U Indiji – Korn Vala i drugari

Vala (wala) u Indiji, tačnije na hindi jeziku, označava osobu koja je zadužena za nešto, odnosno neki biznis.Tako bi, na primer, „cigarette-wala“ bio prodavac cigareta, „rickshaw-wala“ bi bio vozač rikše, ali se često koristi i u svojstvu pokazne zamenice – taj, ovaj.

Ko je zapravo „Vala“?

Dosta tih nekih vala se nalaze svuda, posebno onih koji prodaju uličnu hranu, koji neretko postaju obeležje, odnosno reper u kraju – „Skreni desno kod prodavca cipela““ ili pak, „Čekaj me kod prodavca voća“. Možda je najjednostavnije opisati valu kao osobu koja je, usled nedostatka redovnog zaposlenja ili pak nesertifikovanog znanja ili veštine, našla način da otpočne privatni biznis na ulici u cilju preživljavanja.

Ulični biznis u Indiji

Foto: Nataša Razak – Ulični biznis

Hindu hram
PROČITAJTE I…

Svastika za sreću

Ako ima u redovnoj prodaji, ima i na ulici

Ulični biznis u Indiji je veoma razvijen. Gotovo da sve ono što može da se nađe u redovnoj, registrovanoj prodaji može da se nađe i na ulici. U zavisnosti od dela grada, odnosno u zavisnosti od toga da li se komšiluk smatra bogatim ili ne, zavise i cene. Ilustracije radi – severni Delhi je daleko više naseljen u odnosu na južni, ali je i jeftiniji. Dakle, gotovo ista količina novca može da se zaradi i u jednom i u drugom delu grada, samo je promet drugačiji.

U Indiji je samo luksuz skup

Ono što mi je posebno interesantno, a definitivno se razlikuje od života u Evropi, je činjenica da je u Indiji život takav da je sve dostupno za svačiji džep, samo je razlika u količini luksuza. Shodno tome, sve ono što se smatra luksuzom, što su mahom restorani, uvozni automobili, garderoba inostranih brendova, usluge privatnih vozača, je skupo, dok je ulica identičnog sadržaja kao i tržni centri, nude se identični proizvodi i usluge, premda za znatno manje novca.

U Indiji ne važi izreka: „Ko se seli taj se ne veseli“

Kada sam se prvi put selila, pitala sam kolege da mi preporuče kompaniju koja radi selidbe. Gotovo su se zgranuli. Nakon nekoliko kratkih međusobnih konstatacija, jedan kolega mi se ponudio da dođe kod mene na dan selidbe i da mi nađe vozilo i radnike koji će preneti sve što treba. Nije mi bilo najjasnije šta to tačno znači, odnosno samo je bilo u suprotnosti sa dotadašnjim navikama. Došao je u dogovoreno vreme, razmotrio o kojoj količini stvari je reč kako bi mogao da dogovori cenu, pa mi objasnio da će da ode da potraži „tempo“ za selidbu.

Pripreme za selidbu

– Šta ti je taj tempo i gde se to traži?

– To je onaj kamiončić, sigurno si viđala takve do sada – vrlo ozbiljno je počeo da mi objašnjava. – Uglavnom je jarko-zelene boje, na tri točka, a nazad ima deo koji je ili otvoren ili zatvoren, i služi za prevoz stvari. Trebaće nam otvoren zbog kreveta jer neće moći u potpunosti da se rasklopi.

– U redu – odgovaram sa ogromnom dozom znatiželje. I dalje mi nije bilo jasno kako se neko seli tako što spakuje sve stvari i ode da nađe prevoz u kraju, i to za odmah. – Idemo onda da nađemo taj tempo, odnosno tempo-valu.

– Ne, ne! – užurbano mi odgovara. – Idem ja sam, bolje ću se pogoditi za cenu. Reći ću da se ja selim, znaš da su cene za strance drugačije.

– Dogovoreno.

Svega dvadesetak minuta kasnije se vraća kolega u pratnji još trojice. Sva trojica su imali po neobavezni turban na glavi sačinjen od, reklo bi se starog čaršava, kome jedan kraj visi preko ramena.

– Dogovorio sam hiljadu rupija, mislim da je to u redu.

– A ruke?

– Sve je hiljadu rupija… rasklapanje i sklapanje nameštaja, ruke i prevoz.

– Za prevoz i ruke za svu trojicu?! To je jedva nešto više od petnaest američkih dolara – samoj sebi sam zvučala kao da sam se negde preračunala.

– To je cena – nasmešio se i okrenuo ka trojici i dalje zbunjenih Indijaca i prevodom moje potvrde im dao znak da otpočnu dogovoreni posao.

Skinuše one čaršave sa glava i prebaciše ih višeslojno preko ramena, na koja su tovarili jednu po jednu kutiju, kofer ili pak, komad nameštaja.

Sat vremena kasnije sam bila u novom stanu, kompletno preseljena.

U Indiji - prevoz

Foto: Shutterstock, Mirko Kuzmanovic – Prevoz opšte namene, Nju Delhi

U Indiji se živi na ulici

Na ulicama mogu da se nađu sve vrste usluga. Od narezivanja ključeva i izrada fotografija za dokumenta, do instaliranja softvera u kompjutere. Zatim, popravljanje mobilnih telefona, štamparija, obućara, krojača. Tu su i prodavci nameštaja od trske, koji ih posebnom tehnikom pakuju na prikolicu od bicikla. Da ne zaboravimo frizere tj. brice, ali ono što je najtraženije je definitivno ulična hrana.

U Indiji - zanatlija na delu

Foto: Nataša Razak – Zanatlija na delu

Ipak, postoji i tamna strana priče uličnog biznisa u Indiji

Kako ulični prodavci, tako i oni koji na drugi način zarađuju za hleb na ulicama indijskih gradova, su definitivno u veoma lošem položaju u odnosu na privilegovani sektor društva. Uprkos tome što su sastavni deo urbane ekonomije, ulični prodavci se od strane viših kasti ocenjuju kao asocijalni, anti-razvojni, prljavi, neestetski i nehigijenski. Često su na meti vladinih zvaničnika i policije. Neravnoteža moći između siromašnih, uličnih preduzetnika i lokalnih vlasti je stvorila brojne konflikte, koji se mahom odnose na prava uličnih preduzetnika, od kojih neki do danas nisu rešeni.

Život na ulici u Indiji

Foto: Nataša Razak – život i posao na ulici u Indiji

Svi koriste usluge uličnog biznisa u Indiji, ili će ga pre ili kasnije koristiti

Posmatrajući sa strane, teško je uočiti da postoji bilo kakav problem na relaciji uličnih prodavaca, odnosno preduzetnika, i vlasti. Neretko se mogu videti pripadnici policije kako koriste njihove proizvode i usluge. Imam razloga da verujem da su im i državni službenici redovni klijenti, samo što nisu prepoznatljivi kao uniformisana lica.

Ulična hrana je nešto na šta su u Indiji veoma ponosni

Gotovo svi je podjednako konzumiraju, bez obzira na dubinu džepa. Možda neće baš svaki bogataš, pogotovo ne skorojević, da zaustavi svoj preskupi auto da bi pazario panipuri od istoimenog „vale“ na nekom od ćoškova na putu ka svojoj luksuznoj vili gde ga čeka ukusna, u skupom tanjiru lepo servirana večera po želji, da ne kažem prohtevu, ali će vrlo rado zamoliti svog vozača da se zaustavi i pazari ukusni snek za nekoliko rupija.

Ulična hrana

Foto: Nataša Razak – Ulična hrana

Razne vale – razni ukusi

U mom neposrednom komšiluku su se nalazili, „Džalebi-vala“ (Jalebi wala, prodavac džalebija) (hindi), „Bute-vala“ (Bhute wala, prodavac kukuruza) (hindi), iliti, „Korn-vala“ (korn-corn, kukuruz (engl.), „Čiken tika-vala“ (Ćiken tika – Chicken tikka) – marinirana piletina pripremljena na roštilju (engl.) i „Omlet-vala“, čija sam postala gotovo svakodnevna klijentkinja nakon teškog trovanja hranom u luksuznom restoranu.

U Indiji, naravno… indijski omlet

Osim džalebija koji je lokalni slatkiš, dopao mi se i indijski omlet. Pravi se na specifičan način – u umućeno jaje se stavljaju dodaci po želji (paradajz, paprika, luk, peršun, korijander, so, biber, ljuta paprika) pa se sve zajedno prži. Omlet se najčešće služi preklopljen ili urolan, ili se pak u još uvek sveže jaje u tiganju dodaje parče tost-hleba. 

Ono što mi je postalo omiljeno od indijskih uličnih specijaliteta je pečeni kukuruz, koji je omiljeni ulični snek u centralnoj i severnoj Indiji za vreme monsuna, onda kada nesnosne vrućine pritaje. 

Prodavac kukuruza dolazi na određeno mesto sa svojim kolicima, koja su natovarena isključivo kukuruzom, limetom i konzervama sa začinima. Isto tako je i gospodin Juvrađ, moj komšijski korn-vala, dolazio ujutru na mesto koje je u kraju označio kao svoje, a on postao i jedna od glavnih saobraćajnih smernica u kraju.

Pečeni kukuruzi

Foto: Nataša Razak – Pečeni kukuruzi

Kako do najboljeg pečenog kukuruza?

Kukuruz se peče na malom, improvizovanom šporetu na ugalj dok se lepo ne ugari. Na njega se, pre služenja, cedi limeta. Preko limete se ravnomerno rasporedi specijalno začinjena, oštra masala. Masala je mešavina začina koja se uglavnom sastoji od crne soli, belog bibera, suvog manga u prahu, đumbira, kima i ljute paprike. Potom se se sve zajedno korom od isceđenog limuna utrlja u kukuruz. Služi se u prethodno odstranjenom listu kukuruza, koji se pažljivo čuva na jednom delu kolica. Ključ ovog recepta je masala, koja kukuruzu daje specifičnu aromu, ali i način na koji se kukuruz priprema. Sve se, naravno, radi golim rukama, ne čak ni kako treba opranim, što je većini uglađenih stranaca koji žive u Indiji prava noćna mora, dok se turistima ispiraju uši o opasnostima koje vrebaju od ulične hrane. 

Gospodin Juvrađ mi je uvek čuvao, kako kaže, „najbolji“ kukuruz, koji bi pakovao čim bi ugledao da idem ka njemu, u vreme koje ukazuje na to da je kraj radnog dana, kako bih samo produžila ka kući. 

Zna on da posle kukuruza nema mrdanja iz kuće dok se ne operu zubi.

Autor teksta: Nataša Razak

Stari Delhi 05
PROČITAJTE I…

Stari Delhi – prepun harizme i nostalgije

Ostale zanimljive savete pročitajte ovde.

Podelite ovaj članak...
690Shares
Podelite ovaj članak...

Pošaljite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *